Бранич

врој 23.

бранич

стр . 879.

На питање ово разно су одговорили стручњаци француски — који су, поред инглеских, најврснији специјалисте у овој материји. Ауторитети као Жермен и марки Одифре безусловне су нристалице уједињења, док на против чувени теоричар Лабејри (Ба1»еупе) заузима противно гледиште. истина, као што ћемо после иоказати, са знатним ограничењем свога противнога мишљења. Као језгро свију приговора, који се истичу против уједињења државних дугова у опште, може се означити мисао, да државни дугови не могу бити уједињени, „јер је постанак појединих врста различан, јер се кредит државе мењао, и да су с тога задужнице разне према њиховом постанку 1,1 , — мисао, коју смо ставили на чело овога одсека, коју безусловно признајемо, аш из које ипак не можемо да изведемо, да се уједињење дугова не да остварити. Разноликост државног кредита, а према томе и каматне стопе појединих дугова, постојала је већ у времену, кад су постале поједине врсте дугова; али на што да се ова разноликост из можда давне прошлости безусловно провлачи у садашњост и будућност, када за све ове разне врсте дугова постоји сада исти кредит државни и исте околности новчанога трга? Разуме се да уједињење неће имати трајни резултат у томе смислу, да ће оно и у будуће моћи спречити нове врсте задужења, која ће се по условима својим разликовати од већ постојећих државних дугова. Вудућност ће, и после извршеног уједињења, стварати нове задужнице, чеда свога времена, а при њиховом изд^њу водиће се и мора се водити рачуна о можда међу тим насталој промени кредита променом каматне стопе ит.д. Те задужнице издале би се да стари државви дуг и није уједињен, али би у великој количини разних врста старих државних дугова изазвале велику забуну, Шта значи велики број једновремено ностојећих разних врста дугова — под разним условима учињеним, можда у разним вредностима укамаћеним и под разним грађанским и административним правним нормама. стојећим —- можемо кратко овако одредити: терет за државу, која се при адмиаистровању својих дугова мора обзирати на све ове многостручне различности, а неприлику за државне повериоце, од којих се не може тражити нарочита етудија свију често контрадикторних услова (н. пр. ка-