Бранич

стр . 906.

бр4нич

врој 24.

вршних власти значи, — о чему смо раиије опширније говорили — да судска власт не може примењивати административне законе, оне за чију је примену надлежна једина административна власт, и да ова опет не може расправљати грађанске и кривичне спорове који спадају у надлежност судова. У којим, пак, случајима ово начело трпи изузетке, у интересу боље заштите права појединаца, казали смо напред. Овде је довољно имати на уму, да судови не могу, ни посредно ни непосредно, узимати удела у примени административних закона, већ да у том ногледу, управна власт мора имати одрешене руке, и бити потпуно независна од судске, па и од њеног утицаја. Ми не миблимо да у наређењу тач. 2. §-а 16. треба видетн једну дерогацију томе иачелу, и да Касациони Суд има право да и о административним законима даје управној власти своја мњења; нити пак, има потребе ово бранити тиме да судска власт мора применити један законски пропис онакав какав је, без обзира на то да ли је он у сагласности са Уставом. Истина је, да се судови ни код нас не смеју упуштати у оцену уставности закона, већ да су их дужни применити онако како гласе. Алн, ваља знати да овде нисмо у присуству случаја у којима то начело има да добије своју примену. Пропис §. 16. тач. 2. није могао обићи наређење из чл. 110. из тога простог разлога што је закон о устројству Касационога Суда донесен пре Устава од 1869. Он датира из године 1865., дакле, из онога времена када у Србији није било Устава, иди бар није постојао данашњи Устав, у који је први пут, по примеру устава западних држава, унесено начело поделе како између извршне и законодавне власти, тако и између СЈДске и административне. Законодавац од 1865. могао је, а да се не стави у протавуречност ни са каквим уставним наређењима из тога доба, дати Касационом Суду и ту власт да тумачи начелно, на захтев управне власти, све врсте закона. Али, ако је законодавац из 1865., због оскудице у јасшш правилима о односима власти у држави, имао могућности да и такве нроиисе доноси, та могућност недостојала му је после 1869., када је Уставом питање о тим односима било регулисано. Онога момента када је тај Устав ступио у живот, престали су важити сви закони који су са њим били у противности. Његов чл. 132. вели: „... и укидају се у опште