Бранич

БРОЈ 1. БРАНИЧ СТР; 11. и-.гледа по Душанову законику и другим старим уредбама, да се код нас није ништа наплаћивало на име пролазне попаше, осем нарочите штете; али зато, што је чешћи прогон стоке, сам по себи био терет за дотична места, узакоњено је било, да се пастири не смеју сустизати у једном истом селу. Ко се насилно са стадом заустави онде, где је већ други стао, плаћао је глобу по Душанову законику. Нешто сличнога овој ствари, налазимо у следећој средњевековној турској наредби. „Дозвољено је јуруку (т. ј. скитачком пастиру), да на туђој земљи без икакве длаће остане само три дана, а дуже не. Ако међутим учини какву штету, дужан је да исту накнади". За повреду суседних гранида и насилну попашу, настањени Власи и Арбанаси, плаћали су штету по процени вештака (душевника); а и глобљени су са 100 динара, од чега је половина припадала власнику земље (пронијару), а друга половина владаоцу као врховном господару. Ова се казна зове у споменицима „иотка". Одредби Душанова законика која говори о овој глоби, г. Ст. Новаковић придаје значење чисто казнене одговорности за личне сукобе. Правилније узима руски писац Зигељ, да потка значи „пенл за нарушеше границБ", дакле казна за кривицу, која се језиком данашњег законодавства назива повреда или поништај туђих ствари, поља и усева. У овом је смислу значење пошке довољно објашљено Вуковим Речником (стр. 553), и прикладном причицом Вука Врчевића „крвничка косидба". 19 ) У старо доба било је и јавних служилаца, под именом „потника", који су ваљда браннли попаше и наплаћивали ове глобе „ето ти греде отрок кнеза Озора, именом Братислав с иошником". 20 ) У најстарије доба попашаје наплаћивана у натури, алн већ у дечанској хрисовуљи налазимо неке измене, јер се у припадајућу вредност броји и динар у новцу. Доцније, не зна се управо када, ова је дажбина сасвим замењена новчаним давањем. До нашег првог устанка, Турци су на име тога наплаћивали ово двоје: глобу од 4 1 ј 2 гроша од пса, и толико за ватру; и чибук, и то на 19 ) МарковрЉева Порота II. 268. 20 ) Моп. зегћ. 54. У осталом по споменицима потка значи и просту забрану ц сметњу. То нам потврђује писмо Дубровачке општине од 1395. године „всечееној и христољубивој гоепођи Ксенији" (М. Пуц. I. стр. 2).