Бранич

стр . 42.

вганич

врој 1.

РАСПИС МИНИСТРА ПРАВДЕ 0 „БРАНИЧУ" министарство правде М 17347. 29. Децембра 1898. год. у Београду, Свима Судовима. Ни једна струка у државној управи не броји тодико школованих људи, као судека, па ипак поред огромног броја правника по судовима, српско правништво није у стању, да одржи једини стручан правни часопис. Сви ранији покушаји, да се правнички дистови одрже, осујећени су немаром оних, који су по своме занимању у првом реду позвани, да их одрже, што на сваки начин уди иначе добром гдасу српских правника. Жао ми је, али се признати мора, да је немар у овоме достигао свој врхунац, јер не само то, што многи правници правне часописе нису до сада држали, но је многи од оних, који су их држали, неполагањем претплате убрзао њихову пропаст. Немар и у једном и у другом случају за сваку је осуду. Данашњи једини правни часопис, орган удружења јавних правозаступника „Бранич" носле не пуну годину и но дана, већ је на умору, услед горњих разлога, и ако се овај једини часопис не помогне претплатницима правницима, неминовно мора пропасти. Жалосно би било, да српско правништво, по броју и образованосги најугледнији део наше интелигенције ; остане без стручног органа. Држање правног часописа, поред остадога, мерило је неговања правне књижевности од стране наших правника, а ја сматрам, да је дужноот свакога стручно образованог човека, да одржава и стручан часопис, којим ће допуњавати своје образовање. Позван чл. 7. закона о устројству Централне Управе да водим бригу о унапређењу своје струке, ја не могу преко овога немара судских чиновника за неговање правне књижевности ћутке прећи. Ја се налазим нобуђен скренутп најозбиљнију пажњу свих судских чиновника на своју дужност према стручном часопису и надам се, да неће бити ни једног судског чиновника-правника, који ће одрећп пријем „Бранича" и материјалну потпору овога; као што бих оне, који би га отказали, морао сматрати као правнике, ко.јима је правнакњига на одмет.