Бранич

СТР. 66.

В Р А Н И Ч

БРОЈ 2.

Ми ћемо се овога и држати. Горњу разлику између правилнога и погрешног пута у тумачењу, не можемо другојачије ни познати, ако се у то тумачење и расправљање не упустимо. Дакле да почнемо. Кад погледамо све разноврсне уговоре и једностране и вишестране, које нам наш грађански законик показује, наилазимо на првом месту на вољу човечију. Сваки такав уговор показујенам две главне радње. Прва је закључивање, а друга испуњавање тога уговора. Обе ове радње су тесно везанеједна са другом. И једној и другој радњи битан је услов поменута воља и сагласност тих воља. Али између ове две радње има и разлике. Разлика је та, што прва радња не може ни да постоји без ге воље и сагласности, док друга, често пута не зависи само од те воље и сагласности, но са свим од других прилика и околности. Да је ово овако, најбоље се види, кад се прочитају §. §. 13, 60, 61, 88, 531, 532, 540, 541, 545, 546, 547, 553, 554, 555, 559, 642, и 949 грађ. зак., чл. 2. тач. 10., чл. 3. и 151. правила о поступању у неспорним делима. Изјављивање те воље у овим предметима закони наши толико је уважавају, цене и поштују, да је стављају на првом месту. Но и ако је толика важност при закључивању уговора дата тој човечијој вољи, опет изјављивање њено није баш сасвим слободно. Она је ограничена у толико, у колико би могла да буде на штету самих уговорача, морала, реда и поретка. То ограничење односи се, како на лица, која уговарају, тако и на предмет, о коме се уговара, а најзад и на начин, на који се уговарање врши. Ова ограничења налазимо у §. §. 28, 69, 533, 534, 535, 537, 538, 539, 793, 794, 843 и 950 грађ. зак., чл. 2. 154, 155. и 156. поменутих неспорних правила, Према казаноме дакле, за важност каквог уговора потребно је, да своју вољу и сагласност изјаве способна лица о дозвољеном предмету и на дозвољен начин. Такви закључени уговори имају једнаку силу и важност били они усмено или писмено, били пред судом или ван суда, пред сведоцима или без ових учињени §. 540. грађ. зак.