Бранич

стр. 162.

б р а н и ч

број 4.

Ова два облика уједно су и извори на који се обраћамо при сазнању и примени права. §• 12. Обичај. Ако су правне норме изражене у обичају једног народа, у коме заиста стичу њихову обвезну снагу, онда имамо пред собом обичајно право. Сваки обичај или навика нису уједно и правни обичај, већ само они акти који потичу из правне свести народа и који баш због тога услед честог и општег понављања постају обичаји. Према томе два су битна састојка у обичају: правно осећање, убеђење народа, и спољна радња у којој право добија свој облик и израз 1 ). Трајносш и оишшмосш које се обично траже, у основу, нису услови за постајање обичаја, већ само спољни знаци који сведоче његово постојање. У трајности сталности имамо знак да радња није производ каквог тренутног узрока, већ да је потекла из убеђења оних који је врше и да одговара њиховом појму о праву; а у општности имамо знак, да такво убеђење није убеђење само једног или неколицине, већ свију или већине једног друштва. Међутим, са основом се обичај назива неиосредним извором права, јер он преставља норму коју не изриче какав нарочити орган или посредник, већ га остварује цео народ као нешто што је спонтано и заједничко у његовим навикама 2 ). Ни народно убеђење ни просто вршење за се нису основи обичаја, јер прво док се не појави у вршењу остаје у стању простог осећаја, схватања, а друго, ако није израз овог последњег, нема значаја за право. Прави јеоснову заједници елемената, без којих нема обичаја. Из правног осећања народног потиче побуда за радњу у извесном правцу. али само кад је та радња извршена постаје обичај. За обичајно је право без значаја, да ли је које или више његових правила изворно потекло из непосредног убеђења народа или из каквог ужег круга, из решења мудрих људи; јер у овом последњем случају такво правило, ма колико да је смишљеног и намерног порекла, улази у област обичаја у толико само у колико је постало општим убеђењем и у колико га се народ буде држао у његовим навикама. Тако исто може се десити, на мало вишем ступњу културе, да уз обичаје чисто народне дођу други другог значаја међу правницима,тј.међу ономкласом људи која се по свом Ј ) 84аћ1, РћПоаорћЈе «Јев КесМз, НеНеЊег^, 1870. II. Аћ1. I, стр. 238. а )Рисћ4а, СгеугоћпћеНзгесћ*, Ег1ап§еп, 1828—73., I, стр. 9.