Бранич

стр. 146

БРАНИЧ

БРОЈ 4.

повода, показао је: да је то само јецинствено његова несреЛа била, да човека убије, и да сам узрока наКи не може, загито га је убио. и „Сматрајућп дакле Суд Народњи, важност преступленија Јовичиног, који је из његовог самог једног бјешенства, без и најмањег узрока, и к тому датог му повода, познаника својег Радојка, немилостивом и грозном смертију уморити покусио се, рјешава: да се Јовица МилутиновиЛ из иушака убије; и труи његов близ истог села Кумана, за углед народу на коло стави. 10. Децембра 1828. Бр. 23. У Крагујевцу." % * * Догађај представља тренутно убиство, чнје побуде, као што видимо, ничим нису објашњене. У судској оцени узрока поменуто је, да се дело догодило без повода „из самог једног бјешенства"; дакле у стању, коме потпуно одговара стављени наслов „помама." То значи, да побуда делу лежи у тренутном психичком надражају извршиоца, са прелазним карактером обољења. Са овим изразом има истоветно значење реч ; ,бес", као народни појам, о аФективном безумном стању извесног лица. На пример, говори се „попао га бес" или „снашао га бес", о човеку, којп тренутно пређе границу обичне присебности и хладног посматрања, без узрочним нападајем на другог, делом или речима. У нашој психиатрији нема нарочитог термина, за разликовање појма тренутпе помаме или беса, од појма сталне болести беснила (сНе ТоПћеИ), у коме потпуно пропадају све моралне особине људског бијћа. У овом стању обољења, човек постаје прави звер, са животињским нагоном безумног непрекидног нападања и рушења. Оцена кривичне одговорности завпси од правилног констатовања свесности пли урачуњивости преступника. Нашем старом законодавству нису била иозната средства, којима данас казнена наука долази до извесности у том погледу, служећи се лекарским мњењем. Докази о кривици зависилн су од простог судијног убеђења, без помоћних чињеница, које нам пружају психологија и ФилосоФија казненог права. Данашње правосуђе показује сличним примерима сасвим противну практику. Кад се на суду породи сумња