Бранич

стр. 212.

б р а н и ч

број 5.

§. 17. Оообине обичаја и закона. Ако упоредимо оба извора лравао којима |смо говориди, добићемо ова обедежја и особине, који нам дају јасан итачан појам о њима. 1. Обичај је првобитан, изворан, непосредан обдик и преставља нам на прост начин правни осећај и свест народа; закон је међутим смишљен обдик, ко.ји нам преставља право које је израз убеђења, које је достигло већ до извесног степена размишљања. Док се први одликује већом живошћу и природношћу, други се одликује логичном везом, правилношћу и свесношћу. 2. Обичајно право ствара се унутарњом силом народног убеђења које се показује у оним обичајима у којима сви суделујемо. Законско право, на против, ствара се Формалним актом. у коме је изражена воља државе. 3. Обичајно право не зависи од личне или колективне воље; оно се мења само онолико и онако како се мењају обичаји једнога народа. Законско право, на против, мења се по вољи законодавчевој. У погледу на ову последњу особину Арисшошел (РоИ1. ПГ, 11., 6.) сматра, да су закони засновани на обичајима (■/-улх та евгј) као претежнији и важнији од писаних (хата ура(л[лата), јер човек може поузданије вдадати овим последњим но првим. — Значајно упоређење између писаног и неписаног права, ма да није са свим тачно, налази се код Вика (Ве иш\гег81 шпз ипо рппсјрш (СХШ1): Е1 тогез еЛ 1едеа 8ип1 гиггз па1игае т1егргеГи11опкн: зеА тогез вип1 гп1егрге1аИо јггппог ; пат јасИз грзгз рго\>ап1иг, еЛ (НиЛигт1а1е 1етрогг$ а1>еип1 гп па1игат: 1едев аип1 Гп1егрге1аНо диап(1о([ие теЦог, а1 зетрег тјГгггаог, и1ро1е циае а ти1а1)Ш Vо1ип1а1е (Мс1а1ае. ГЛАВА ЧЕТВРТА Примена права §. 18. Иншерпрешација. Тумачење. Интерпелацију, тумачење изазива потреба примене закона п састоји сеу објашњавању његове садржине, текста. Тумачењане потребују само нејасни и двосмислени закони, већ сви закони у опште, како би се разумели у правом свом значењу; иначе би се примењивање сводило на прост механички рад. Срества за тумачење могу бити различна, ади ма којим путем ишли да би дошли до замисли законске, потребно је, да онај који тумачи закон пређе у својој памети онај исти процес, који је руководио за-