Бранич

ВРОЈ 7.

БРАНИЧ

стр . 331.

имати односа оамо са том иадлежном влашћу, кад се тиче међународнијех послова. Нијесу никако овлашћене, да мимо н.ега стунају у неносредне односе са каквијем другијем Фактором државног живота, као нпр. с народнијем представништвом или каквијем другијем унутарњијем надлештвом. У монархијама је највиши орган за спољно представљање државе и за врховну управу спољнијем пословима сам монарх. Он је лични носилац и представник државне суверености према иностр&нству. Унутарње државно питање ријешава право, да ли свагдашњем поглавару једне државе припада и та лична сувереност или не. По правилу, уданашњијем монархијама признаје се монарху лична сувереност, по којој он није само мандатар и представник државне или народне суверености, него је, у исто вријеме, и сам суверено лице, због чега се он назива суверен. У данашњијем се републикама, напротив, предсједнику не признаје та лична сувереност. Он се не сматра као суверено лице. У републикама сувереност припада цјелини државнијех грађана. Предсједник је само на извјеено вријеме изабрани мандатар те нјелине. Он је највиши извршни орган државе са одређенијем кругом рада. Монархијеки народи, који имају нашљедне владаоце, сматрају, напротив, да је величанство државе лично представљено у величанству монарха, да он, дакле, има личну сувереност. Монарх, или у опште државни поглавар, има право да у сваком погледу буде представник своје државе према другијем државама. Свака од његове стране учињена и дата изјава, сматра се као изјава воље саме државе, у колико, по уставу те државе, нијесу положене извесне границе том неограниченом праву представљања. У данашњијем уставнијем монархијама, као и у републикама, државни је поглавар, при актима међународне природе, ограничен сарадњом одговорнијех министара, пристанком законодавнијех тијела при закључењу извјеснијех међународнијех уговора, независношћу судова и т. д. Државнијем поглаварима признаје се, осим тога, и право екстериторијалитета, кад сунатуђем земљишту. На основи опште усвојеног међународно-правног обичаја и судске практике, под екстериторијалношћу разумије се у опште то, да суизвјесне личности и ствари изузете испод суверенске власти, а посебице јурисдикције оне државе, на чијем се земљишту налазе. То је изузетак од општег правила, начела територијалности, по којеиу закони једне земље важе за све, што се налази на њеној области.