Бранич

стр. 366.

б р а н и ч

број 8.

ција. Под неповрједношћу разумије се нарочита и апсолутна безбједност личности посланичке и право посланика, да од мјеснијех власти траже и добију најјачу и најбрижљивију заштиту против ма какве поврједе и нападаја на њихов живот, њихов тјелесни интегритет, њихову част и достојанство. ЈГичност посланика мора бити увијек света и неприкосновена, као што се говорило у старом вијеку. Неповрједност посланика обвезује прије свега ону владу, код које је дипломатски агенат акредитован ; да се према свијем личностима, којијема припада та привилегија, строго уздржава од сваке уврједе, повреде или насиља, да она на врвом мјесту даје примјер поштовања, које се дугује тијем личностима а тако исто да строгијем казнама заштићује те личности од свијех повреда, уврједаили нападаја од стране становништва. Ако је неприкосновеност посланичка повријеђена од стране саме владе код које је посланик акредитован, онда дотпчни посланик има право да тражи потпуно задовољење. У веома тешкијем случајевима и његово достојанство може му налагати да одма раскине дипломатске односе и напусти своје мјесто, било са протестом или без протеста, и да преда ствар својој влади на даље расправљање. Задовољство се даје накнадом претрпљене материјалне штете, извињењем, које ее према потреби чини чак и одашиљањем нарочитог посланства ради објашњења и свечаног извињења, салутирањем застави посланства ит.д. И ако је дипломатска неповрједност безусловна, ипак не може бити тако апсолутна, да не би имала својијех гранида и да не би могла поднијети и неке изузетке. Кад неко повриједи носланика у праведној нужној одбрани, онда у томе нема никакве поврједе међународног права, и по томе ту нема мјеста никаквијем дипломатскијем међународно-правнијем рекламацијама. Кад се један дипломатски агенат по својој вољи излаже погибељима и поврједама, онда он мора сносити ношљедице своје непажње и лакоумности. Кадје доказано, да онај, који је увриједио дипломатско лице, није познавао међународно-правни карактер тога лица, уврједа или поврједа не може имати онај нарочити квалиФиковани карактер поврједе међународног права, него се она онда ислеђују и казни као обична кривица општега права. Најпослије, неповрјсдност дипломатска мора имати своју уставу и границу у томе, што она никако не може значити потпуну некажњивост дипломатског лица, нити она може постојати у тако апсолутној мјери, да један посланик под нлаштом и на рачун те неповрједности може чинити шта хоће, а да држава,