Бранич

број 8.

б р а н И ч

стр. 375.

самијех ратнијех странака. Предлог за сазив може да потече и од стране треће силе, која узима на себе улогу посреднице између завађештјех држава. Прије самог састанка конгреса или конФеренције утврђује се нрограм и предмет вијећања међу дотичнијем заинтересованијем државама. Тако исто воде се у напријед преговори и постизава се споразум о мјесту, гдје ће се држати конгрес или конФеренција. Кад су утврђена сва та претходна питања, пуномоћници се састају у одређени дан. На састанку први је посао избор предсједника и измијена и преглед пуномоћија, Предлози и питања ријешавају се гласањем. Свака држава, која учествује у том међународном вијећу, има само један глас. Одлуке конгреса или ко®еренције морају бити једногласне. Ако се у појединијем тачкама не може постићи једногласност онда се опе изостављају из уговора, које се мора углавити. Пошто се дође до ресултата, тај ресултат добива обавезног израза у свечаном завршном акшу, који се често саставља у облику уговора, који потписују сви пуномоћници, а изузетно може то да буде у облику заједничке декларације. Треба најпослије и то нарочито напоменути, да одредбе тако углављеног акта не могу поједине државе потписнице мијењати без споразума са свијем остадијем силама потписницама, које треба на то да пристану онако исто једногласно, као што је донесена и дотична одлука. * * * Свршио сам. У овом мојем приказу Гершићеве књиге, настајао сам да истакнем њена главнија начела, не улазећи у подробности појединијех дијелова. Критику књиге, ако се у опште ова књига може критиковати, оставио сам другоме или самоме себи за боља времена. Хтио сам само да покажем оно што ми се чинило да је главније у овој књизи и око чега се окреће цијела дискусија ученог нашег правника. Радо ћу признати, да сам по гдјешто и испустио. Иначе бих морао да пренесем све Герпшћеве миели, које је он нанизао у овој књизи. Морам ипак да споменем, како се писац трудио и успиОј да свако важније начело дипломатског права расвијетли и примјерима из старије и новијс историје. То ће много олакшати читање ове књиге онијема, којијема је у првом роду намијењена као уџбеник. И ова књига, као скоро и свака, која се штампа у Београду, није могла да буде без штампарскијех грјешака. Регби да је то карактеристика, којем се одликују београдске књиге,