Бранич

стр. 378

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 8.

ред тога, изнад потписа завештачевог стоји и то, да је он сам прочитао овај свој тестаменат, чиме је за вредност тестамента искључена потреба читања од стране сведока према наређењу §. 435. грађ. зак." Апелациони Суд у својој трећој пресуди од 31. декембра 1897. Бр. 4256. усвоји ове примедбе и донесе овакве разлоге: „Писмени тестаменат по закону је строго ФОрмална исправа. По томе, све оно, што је за писмени тестаменат у §. 435. грађ. зак. прописано, треба у самом њему да се види. Ако би ма шта од тога на њему недостајало, не може се накнадити усменим казивањем сведока на њему само просто потписаних. Ови сведоци морају на тестаменту назначити све оно, што је казано овом одредбом. И ако је завешталац умр. Владимир сам прочитао спорни тестаменат, онет за то сведоци према горњем пропису закона, шребали су на шесшаменшу шо — да га је сам прочитао — да назначе, а нарочито су требали да назначе, да је умр. Владимир шом ириликом изјавио, ца је шо његова иоследња воља. Како сведоци ни једно од овога на тестаменту нису назначили, то је и по други пут Апелациони Суд овај тестаменат пресудом Бр. 4256 огласио за невредећи. Опет по жалби тужене Теодоре Касациони Суд трећим својим примедбама у трећем одељењу поништи ову пресуду. Ове примедбе од 24. Фебруара 1898. Бр. 1642. гласе: „Апелациони Суд греши кад каже, да сведоци на тестаменту нису назначили изјаву умр. Владимира (завештаоца): да је спорни тестаменат сам прочитао идаје то његова последња воља, јер све ово стоји назначено у тексту самог тестамента у последњој тачци речима, како су то сведоци знали и умели, а по садржини оно што и закон тражи. А даје и ово назначење учињено од стране самих сведока, као и све остало у тестаменту, то треба ценити у вези са првом тачком истог тестамента, где они кажу, како су од стране завештаоца позвани да за писање овог тестамента учине све што треба, услед чега исти сведоци излажу редом све шта је учињено пред њима и од њихове стране. У осталом у овом правцу гласиле су и примедбе Касационог Суда од 15. декембра 1897. Бр. 8899. које, кад је Апелациони Суд усвојио, дужан је био по њима у свему и да поступи — §. 330. грађ. суд. пост. Апелациони Суд нијеусвојио овепримедбе, већје 10. марта 1898. под М 914. дао ове противразлоге: