Бранич

БРОЈ 9.

БРАНИЧ

стр . 409.

тгта еа»еп1, сит 8иј'ј-гсеге1 ЛотГтз а<1 гшриггепЛаи гев зиаз н1а1иИ (етроггв вра1шт. Справом је примећено, да је застарелост истина исконски начин стицања, али начин $ш депегк , т. ј. није апсолутно независан. Она поправља недостатак у правном основу својине или га просто попуњава за држаоца. У првоме случају имамо обичну застарелост, у другоме ванредну (Вгииа цит. дело § 36. стр. 481.). По италијанском праву застарелост какве непокретности или непокретног стварног права, кад има законског основа и савесности, наступа после 10-тогодишње државине, иначе после 30 година. И по српском праву то је случај само „кад је државина с таиијом и у баштинске јавне књиге уведена", иначе и једна и друга наступа тек после 24 године (§. 929. грађ. зак.; аустр. грађ. зак. говори о томе у §§. 1466—1470). § 4Б. Деривативни, изведени начини, који обухватају све облике преласка својине од једне особе другој, могу се свести на два: ирисшанак и наследсшво. а) Лрисшанак садржи двојаки израз воље: вољу за преносиоца, за пренос својине ствари и вољу примаоца да је прими. Пристанак је главнн елеменат свију радња између живих преносилаца својине, и довољан је сам по себи зањено стицање, али закону пада у дужност, да утврди Форме за његову вредност, као и друге Формалности у интересу странака и трећих лица. б) Наслеђе по тестаменту је пренос својине услед смрти и оснива се такође на вољи располагаоца (тестатора) и примаоца (насдедника). Друкче је са наследством аЂ ш1ев1а1о, по закону,где недостајућу вољу онога који наслеђује. замењује закон. Но, како је код овог наслеђа као и код наслеђа по тестаменту, увек реч о преласку права од личности умрлога на личност наследника, а овај последњи признаје у сопственој вољи вољу првога, то можемо с правом да га уврстимо у деривативне начине. Код Римљана је било начело, да се правно господарство над стварима задобијало не простим уговором, већ Фактичним, стварним господарством. Отуда је и потреба иредаје, шрадицијв (1гас111[о), што је значило управо пренос својине и у којој се остваривала уговорна воља странака, за све радње преноса покретне или непокретне својине. Тга&ШопЊиз е1 изисармпЊиз ЉтгпГа гегит, поп писИз расНз 1гап8Ј'егип1иг (Сос1. II, 3, 20). Али ово начело није ушло у Француски законик, а према њему ни у италијански: по њима се својина преноси обичним пристанком.