Бранич

стр . 412.

б р а н и ч

БРОЈ 9.

§• 48. Како државина преставља један Фактички однос, који може бити саобразан или противан праву, дужност је закона, да одржи и брани тај положај, док не буде доказана љегова противност праву. Из тога излази, да заштита државине није ни апсолутна ни трајна, већ само релативна и привремена: релативна зато, што вреди пред самовољним поступцима, али не и пред доказима права; привремена зато, што траје само док се такав доказ не изнесе. Разлог за заштиту државине, не у погледу на принципе једног или другог посебног законодавства, већ у погледу на филосоФСке принципе права, лежи у поштовању слободне воље, која се испољава у стварној власти над стварп. Онај који доиста држи неку ствар са вољом, да јој је господар, има право, да сачува државину, и мора уступити само пред оним, који би доказао законим срествима, да на исту ствар има јаче право. Али, ако би се самовољним поступком, ма коме, допустило, да ствар одузме испод власти ; коју држалац над њоме врши или да му сметаутом вршењу, онда би престала загатита личности; јер самовољни поступци који вређају државину, и ако за себе не чине кривицу, ипак се своде на повреду личности. Повреда може бити делимична, т. ј. обично сметање или досађивање, услед којег би држалац био ометен у мирном продужавању државине, или иошиуна, ако би му сасвим државина била одузета. У једноме и у другоме случају помажу државинске акције, тужбе, како ради одржања, тако и ради повратка државине, према томе, да ли се тиче просте сметње или одузећа. Ма да се држалац може бранити и према самом сопственику, ипак не треба ни мислити, да заштита државине може бити на штету заштите коју смо дужни указати сопствености. Шта више, добро схваћени интерес својине, подмирује се баш са заштитом државипе. Ова ће нам ствар бити јасна, кадузмемо на ум, да држалацможе сједињавати у себи и својство сопственика, као што је у већини случајева; и онда, он може одмах бранити своју државину лакшим срествима, које има као држалац у место тежим срествима, које има као сонственик. У Риму су се акције, тужбе за заштиту државине. које је уведо преторско право, звале 1п(ег<2Ша и биле су двојаке: (1ЈИ роззМеСгз, ТЛги1п) и гесирегапЗае ровзеззгопга, (1Јш1с VI, О,ио<1 ргесагго), Римским интердиктима одговарају државинске акције, државинске тужбе данашњег права.