Бранич

БРОЈ 10.

Б Р А Н П Ч

стр. 471.

КЊИЖЕВНЕ ВЕСТИ ч- •>Пред оудом и законом, тестаменат пок. Мијаила Ристића Калеје из Паланке. Расматрање Марка Стојановића, адвоката. Београд, Штампарија Д. Димитријевића, 1899. Из најнеразумљивијег дела нашег и иначе нејасног и замршеног грађан. законика, који говори о наслеђу, г. Стојановић у овој малој расправи објаснио је §§. 412, 413, 414. и 415. грађ. зак. који говоре о важном праву удовичког уживања из мужевљег имања, а поводом једног конкретног случаја у првостеп. смедеревском суду. С пажњом смо прочитали ову књижицу, и из ње доста научили, а то је већ једна препорука за књиге оваке врсте. После интересантног увода, о коме би се могло на дугачко и на широко говорити,прешао је писацна објашњењепоменутих §§-а, ирезултат његовог врло разложног тумачења јесте у томе: да удовица ; кад по смрти мужевљој наступа законски ред наслеђаи кад иманаследника до другог колена закључно(из §. 414. грађ. зак.) дели уживање заоставшег имања са овим наследницима, а ако су наследници из трећег или даљег колена, ондаудовица уживацело имање. Чим пак наступа тестаментални ред наслеђа, онда удовица ни у ком случају не може уживати више од половине заоставштине, јер без обзира на сродство тестаменталног наследника с покојником, дели овај с удовицом половину прихода са имања. До оваког резултата дошао је г. Стојановић тиме, што је представио, да у питању удовичког уживања ваља разликовати два случаја: први кад токојник осшави шесшаленаш по себи, и други случај: кад не осшави, те наступа законски ред наслеђа. За расправу удовичког уживања у првом случају меродавно је законодавно наређење од 2. марта 1855. год. (после §. 412,) а за други §§. 413, 414, и 415. грађ. зак. Довде се мора са разлагањем пишчевим сваки правник сложати, јер су му разлози сасвпм убедљиви. Али како је ова књижица писана поводом једног конкретног случаја, г. Стојановић морао се изјаснити за једну парничну страну, овде за унука Калејиног, а против удовице, па је услед својих симпатнја према једној и антипатија према другој страни учинио погр^шку, која јако одскаче од његовог, тако правилног, резоновања у овом спору. Убедивши читаоце о томе: да удовици може остати у овом случају највише половина имања мужевљег на уживање, г. Стоја-