Бранич

стр. 536.

б р а н и ч

број 12.

ковати две стране, и то, спољашњи положај калуђерских заједиица и њихов унутрашњи живот. Карактерну црту унутрашњег живота сачињава заветовање, да ће се исиуњавати извесни религиозно-морални принципи, — ствар, која се тиче само савести. То не потпада под контролу државе, и правити сметње у том погледу онда, кад се смисао завета ни чим не показује штетан по друштво, значило би насртати на област савести. Према томе, дакле, калуђерство има потпуно право на самостално уређење свог унутрашњег живота, но само с тим, да се тај живот не коси ни с основним принципима морала, ни са законима државним. У том погледу, у колико се унутрашњег живота тиче, калуђерске заједнице су потчињене надзору Цркве, јер циљеви, које су оне себи у задатак ставиле нису ништа друго, до развитак општих циљева Цркве. 1Пто се тиче пак спољашњег уређења ових заједница, то у томе, нема спора, може узимати учешћа и држава. Но, има ли држава право да стаје на пут калуђерству? При решавању овог питања мора се имати у виду, да егзистирање калуђерског реда не стоји у вези с догматима Цркве. Калуђерство је историјеки производ црквеног живота и Црква не би изгубила ни једну своју битну особину и без калуђерства, јер знамо да је било време кад је Црква постојала и без калуђерства. Значи, дакле, да би оно могло и бити и не бити. Но, ваља имати на уму, да и ако не носи на себи карактер непосредно-божанског института, калуђерство је ипак постало важан елеменат у животу црквеног друштва. У прво време оно је се јавило као преставник виших моралних идеала; оно је стекло било велико друштвено поверење и поштовање, па је Црква због тога почела поглавито у калуђерству тражити кандидате за више јерархијске положаје. 1 ) По суштини својој институт калуђерства није

1) Овај обичај очуван је и до данас у нашој цркви, но то није још никаква гарандија да калуђерство аа свагда мора остати на оној истој висини, на којој је било у прво време, нити је значило да је Црква обавезна била да врши избор за еписконе и друге чланове више црквене јерархије само из броја калуђерских кандидата. У опште, као облик црквеног живота, који је изникао из личних духовних потреба и који је намењен на њихово задовољавање, калуђерство нати је било, нити ће бити тако безусловно потре^ан саставни део црквене организације и управе, као што је на пример, јерархија. Било је времена у животу Цркве, кад калуђерства није било; оно је искрсло, привукло на се опште дивљење и поштовање, — и Црква је се