Бранич

стр. 548.

б р а н и ч

БРОЈ 12.

долази у његове одноое према дужнику као нов поверилац. Уступање се врши без пристанка дужникова, пошто овај има дужност да испуни обвезу, а не и право, да је испуни само према једном одређеном лицу. Али се о извршеном преносу мора известити дужник, иначе би вредела исплата, ако би је он учинио првоме повериоцу уетупиоцу. Итал. грађ. зак. 15381548, аустр. грађ. зак. §. §. 1392—1399, српски грађ. зак. §.§. 864-871. Пасивна сукцесија или сукцесија дуга је кад неко прими шуђ цуг, чиме заменик узима према повериоцу и трећим лицима место првобитног дужника. За разлику од уступања кредита ова сукцесија важи тек по споразуму и пристанку повериоца, док за то није потребна воља првобитнога дужника. Акшивна и иасивна делегација и екеаромисија захтевају престанак старе обвезе и постанак нове (пренов), за то оне не долазеуред облика, који се односе на прави пренос саме обвезе 1 ). Преношење обвезе посебном сукцесијом није било познато римскоме праву, у коме је субјективна основа облигаторне везе јаче истицана, но што се данас чини. Пренос обвезе био је могућ универсалном сукцесијом, где наследпик продужује лично право умрлога, и тиме наслеђује и његова примања (кредит) и дугове; у свима осталим случајевима замене (супституције) субјективна обвеза захтевала је пренов или просто заступање (репрезентацију). Тако је код уступања (цесије) прелазило на пријемника (цесионара) само вршење кредита, док је право истицало потпуно из личности првобитног повериоца. (Вгиоб цит. дело §. 64. стр. 513 и даље — ШпЉсћеМ §. 329). (Наставиће се)

I) Сћјгош, цит. дело II, §. 267—273.