Бранич

број 12.

бранич

стр. 533.

компентентну нри решавању пнтања о спреми дотичног лица пршшком давања извесног црквеног положаја. И где се васпитање свештеничких кандидата врши без државне помоћи — тамо, разуме се, не може бити ни говора о државном мешању. Но, где држава пружа срества и материјално потпомаже школовање будућих свештеника, тамо је, нема сумње, и она с Црквом не само подједнако у ираву, но шта више и дужна, да врши надзор над њима и да води бригу о напретку и унапређењу њиховог образовања. Што се пак тиче избора и потврђења лица за више црквене положаје, то има много разлога, због којих се држави мора признати право учешћа и при избору и при потврђењу. Не само држава, но и цело друштво је заинтересовано питањем: коме ће се поверити и ко ће заузети неки виши положај у Цркви. Да и не говоримо већ о томе, што извесна лица заузимајући ове положаје могу чинити злоупотребу са својим правима, да њихов рад и правац може бити штетан по државне ннтересе, —■ да узмемо један простији случај, где обичан недостатак извесног знања, премда не баш специјалне природе, но које је потребно за отправљање виших дужности, неминовно повлачи за собом штетне последице како за саму Цркву, тако и за државу. Због тога, лица, која би имала да заузму извесне више положаје у Цркви морају задобити санкцију државне власти. У осталом, за овај случај интереси националне Цркве потпуно се подударају с интересима државе и обе оне, и Црква и држава, морају заједнички уложити своје старање за правилно решење овог питања. Црквени суд над свештенослужитељима по дужностима њиховог положаја; суд за предмете чисто црквене природе над клиром и световњацима; право изрицања духовних казни, — све то у принципу припада чисто црквеној власти. Можда ни једна страна црквеног живота није претрпела толико промена, није долазила до најпшрих размера у извесна времена, нити је опет други пут бивала скучена до најужих граница, као ова. ЦрквенГо-судска власт у различна времена разних држава износи нам јасну слику ових промена, и све оне показују нам, да, у колико је, с једне стране, за Цркву штетно свако прекорачавање у туђу област, у