Бранич

стр. 10.

вреЈ 1.

0 праву стецишних поверилаца да се напла&ују из наслеђа дужникова 1 ) Стецишни повериоци и«ају ирава да се иаилаћују само из оие имовине дужникове, која образује његову стецишну масу. Према томе. ово се право иоверилаца простире на наслеђе дужниково тек онда, ако је дужник наслеђе [већ стекао, јер оно од тога момента постаје предметом ексекуције и као такво припада маси. Размишљајући о дужниковом стицању наслеђа, прпродно долазимо овде на питање: да ли је дужник иод стециштем обвезан примити се наслеђа на корист поверилаца и да ли је бранилац масени, који Функцпонишг као заступник дужников у иптересу поверилаца у смотрењу оних нрава дужникових, која припадају маси, властан да за масу прими наслеђе (ас!Шо ћегесШаЉ), ако дужник ово учинити не би хтео ? Начелно се има узети, да нити је стецишни дужник обвезан, нити бранилац масени овлашћен да наслеђе прими. Право дужниково. да реши о примању наслеђа, јесте његово чисто лично право (1118 регвопаИббтгат) и оно као такво, искључево од ексекуције, и не припада стецишној маси. Према томе, само је дужник властан да наслеђе ирими или се њега одрекне, а не и бранилац масени, пошто овај може вршити само она права дужникова, која маси припадају. И правичност захтева да се и у случају стецишта остави дужнику ово право недирнуто, јер у извесном случају наслеђе може бити скопчано са таквим теретом (шоЛиз), који је женантан по наследника, а исто тако

*) Наш закон о сгецишном сјдс . поступку не регулише ово питање изрично, као што то напротив страна законодавства чине. Зато се оно код нас, према правној нрироди својој, има рагправити не само по стацишном закону, већ и помоћу одредаба грађанеког законика и помоћу правне науке. А како се питање у правној науци нојављује контроверзним у нечему, то нас је ово и побудило, да о аему што рекнемо, у толико пре, што третирање овога питања нзје само од теориске важности, већ може бити интересно и за праксу судску.