Бранич

В ур А Н И Ч

вро.г 4.

самовлашће. Приступајући сами уставној промени, Намесништво и Савет без сумње би „велику одговорност на себе узели", јер једно од њих двоје, Намесништво, није за таке нослове било овлаш^ено, али то је могао бити само разлог да се од мисли о уставној промени са свим одустане, а не да се по&ове у номоћ Велика Скупштина, која је још мање била надлежна да ту промену изведе, него и само Намесништво. Али најаеразумљивији је закључак на који се, при крају владиног акта, изашло, на име, да Савет треба, не само да нристане на сазивање Велике Скупштине, него да се испред ње са свим уклони, да је остави да нови Устав сама са Намесништвом изради. Да је уетавна нромена била проведна кроз део законски поступак, да је, нарочито, за владин пред:ог Устава добивен пристанак Савета, па да се онда, врх свега тога, тражило још и одобрење Велике Скупштине, онда би се то без сумње и дало тумачити сувишком скрупулозности. Ну, ето где је Влада мислила, не да Савет комбинује с Великом Скупштином, него да га њоме искључи Она је ишла на то да једног чиниоца, који је по закону имао уставотворну власт, замени лругим једним, који је није иМао; то, пак, за цело није значило бити јол савеснији него што је закон изискивао. У кратко, Савет је био замољен да овласти Намесништво и Владу да сазову Једну Скунштину, која није имала уставотворну власг, да она промени Устав у једном тренутку кад се он мењати није смео. Али рећи ке се, та је Скупштина била Велика Скупштина, „највернији и најпотпунији израз народне воље". Не мари ништа! По тој логици, владалац би навек био слободан ноднети један закоиски предлог бирачком телу у место Скупштини; оно је неоспорно непосреднији израз народне воље, него Скупштина. Тако је у осталом поступио у Француској нринц-председник Луји Наполеон, кад је 1851 растерао Скупштину, па се обратио бирачима непосредно. То је нолитика плебисцига, и Намесништво се било њој знатно приближило, нокушав да, мимо оних органа које је закон одредио, унотреби некедруга који су, но његовом личном мишљењу, предегављали народ, „верније и потпуније ".