Бранич

б р а н и ч

стр. 181.

Мићову пушку, но она рече да је покварена, а на то он сам нротумара но ходаји, узе Мићову Фишеклију са амуницијом и пође. Испраћајући њега, виде Ружица на кутњим вратима и Тиодора Белчевића, па се и на њ осече: „Тиодоре не'те у зло! Пијани сте, ароиануАете!" Тиодор јој равнодушно опсова крст и оде за Јосифом . У страху да јој сина не преваре и одвуку, Ружида отрча у ноље к деци, ту остане неко време. а пошто се зликовци не појавише, она исприча деци догађај, запрети им да се у зло не усуде, и оде кући. Ова носетг у недобу пробуди радозналост у Ружичина суседа Анђелка Кашића, који случајно још беше на ногама. Видећи, да у Ружичиној кући засветле луч, прикраде се да ослушкује, позна глас кмета и Тиодора, и чу сав разговор до ситнице. Пошто они изађу из Ружичине куке, пристане за њима тајно и поиздаље, и виде како се Јосиф и Тиодор доле у потоку састају са једном гомилицом људи, чу како неки од њих напунише пушке, а за тим се сви упуте правцем Радовановој колеби. Тог дана Радован је био у обичном послу. Око сунчева захода наиђе путвик, номенути Теодосије Ђорђевић из Лоћике. Беше на Рашци до брата Милуна Ђорђевића војника, пасеврташекући, а како је већ било под ноћ, замоли Радована за преноћиште. Радован га драговољно прими у механицу и намести му постељу блазу ватре. Теодосије осмочи нешто мало, и попи литру вина. Наскоро дође у механу Агатон Симић из Курића, Радованов побратим, и донесе му грожђа. Радован даде путнику четири грозда, и он их поједе у сласт. а затим леже на постељу, и уморан одмах заспи. Кад је побратим отишао, Теодосије није осетио. Неко доба ноћи чује Теодосије иза сна, да неко луна на вратима вичући : „ Механџија, јесили будан ?!" Радован се одазва; а онај с поља настави: „Дижи се, те ми отвори врата!" Радован устаде и отвори. Уђе човек високог раста, црномањаст. удобу од 28 до 30 година (Тиодор Белчевић) и одмах седе на клупу више ватре. Показујући лежећива Теодосија запига Радована: „Ко ти је ово шго сиава ?" Радован му каза. Ненознати заиште дитру ракије, и он му донесе. Сад непознати викну: „Хај : те друштво у механу ! и и на то уђе њих четворо, од којих у једнога беху подебље уснице, а остали обични људи. Путникћути нод поњавом и не мрда. На нитање првог долазника, одговоре остали : да ће пити вина, и нареде те им Радован допесе једну иолоканицу. За тим свих пет изнесу на поље вино и ракију, а од-