Бранич

стр . 248. в р а н и ч бр . 5. и 6.

дакле, ире интабулације тужитељичине, а у књиге судске није ни морао бити уведен, пошто му од оних, коме ирипада, није његово постојаве ни угрожено било, §. 27. грађ. зак. „Неумесно је позивање тужилачке стране на §§. 827 и 328. грађ. зак., јер смисао^ових прописа баш је тај, да поверилац сам има да мотри, да ли на добру има терета или не, и чија је својина дотично добро, па ако при том не буде довољно обазрив, сам ће сносити последице. „Суд, даље, налази: да је неумесан навод, како је тужилац веровао, да је тестаменат пок. А. измењен ј том смислу, да је г-ђа X. по решењу неспорног судије постала неограничена наследница спорног добра, јер решењем старатељског суције тестаменат није измењен, већ, на против, оснажен, као што је напред речено. „Налазећи да тужилац нема никаквог права да кригикује и обара одредбе тестамента пок. А. пошто он - није лице, којег се тестаменат тиче у смислу §. 488. грађ. зак., суд прелазц преко навода тужилачке стране о томе, како спорни завештај није Фидејикомис за то, што се задржава само на деци његових кћери, а не нрелази и на даље нотомство. „Према свему наведеном суд налази, да је тражење ту жилачке страве, да се Фидејикомис постојећи на имању масе пок. А. уклони ради наплате 10.000 дин. интабулисаног дуга са интересом за рачун тужиоца — неумесно и да се као од таквог тужилачка страна има одбити с тим, да има платити и сав трошак проузрокован овом парницом". Ову је пресуду Апелациони Суд у свом I. одељењу пресудом својом од 3. децембра 1899. Бр. 4511 одобрио. Но Касациони Суд у своме ,1. одељ. примедбама од 31. децембра 1899. Бр. 10867 поништио је пресуду Апелационога Суда са ових разлога: „Два питања важношћу својом пресудна по правилно схватања битности и решење спорова ове врсте, требао је Апелациони Суд у даном случају да на чисто изведе, иа онда тек да приступи самом пресуђењу спора, одобравајући или не одобравајући пресуду првостеп. суда. „Та два питања јесу: „а) Да ли се тражење тужилачке стране односи само на право тужене страае према интабулисаном имању, које она но тестаменту држи, т. ј. да тужилачка с/рана уважава тестаменат, на основу кога се тужена страна има сматрати као ограничени