Бранич

стр . 350.

б р а н и ч

БРОЈ 7. и 8.

опширније, те износи шта је у главноме на томе пољу до сад урађено, указујући том приликом на валшост Фолклора за нашу нсторију, за народну музику, ношњу, правне, медицинске, технолошке, педагошке, привредне, сточарске, ловачке, празничке, посмртне итд. обичаје, истичући уз то и његов етички и политички значај. Утврђујући да је на овој научној грани код иас до данас урађено сразмерно врло мало, онзавршује свој рад овим редовима: »С тога мислимо да је неопходно створити једно средиште, коме ће бити задаћа да прикунља, проучава и обелодањује градиво из српског народног живота обичаја и предања и сне оно што се на то односи. Томе средишту створитн могућности за рад а оно ће учинити услуге и српском Фолклору, и српској науци о њему и науци у опште, а и нашој Академији Наука, која треба да издаје свој ЕтнограФски Зборник, који ће бити на висиии положаја Академије. »Таквих средишта, па и по неколико, имају сви образовани народи. То су њихова друштва за Фолклор, која постичу, упућују и храбре све оне који су вољни да раде на Фолклору, прикупљају грађу, сређују је, проучавају је и обелодањују. Сва су ова друштва независна од Академија, али чине знатних услуга Академијама, којима пружају обилатога материјала за чисто научне потребе, да на основу њега изричу своје научне резултате. »У Србији уз помоћ раденика из целокупног Сриства треба да се оснује српско Фолклорно друштво, ако хоћемо да учинимо услуге своме народу, ако хоћемо да учинимо услуге науци, ако хоћемо да останемо верни раду оца нове српске књижевности, која се преко Фолклора заснова, ако хоћемо да будемо своји. „Савремене потребе науке и наше националне тежње нагоне нас да се на српски Фолклор не смемо оглушити; две потребе од којих би свака за себе била довољна па да масу за собом покрене. — Огрешимо ли се о прву дајемо рђаву сведоџбу о својој зрелости; огрешимо ли се о другу,' поред тога, грешимо се и о најсветије начело, које данас сви народи Дстичу, грешимо се према своме народу, према себи самима. »Србија има развијену заставу под којом се спрема скупљање раскомаданог Српства. Под ту заставу ми ћемо се само онда моћи прикупити, ако се најпре добро упознамо. Успемо ли то, ми ћемо се онда и више волети и лакше зблизити." Ми би имали да се поводом ове књижице зауставимо нарочито на обрађивању народних правних обичаја. Али тај посао захтева више студије и времена, те ћемо се на њ вратити доцније у нарочитој расправи. За сад неће бити на одмет да наши читаоци проуче и оно што је у том погледу изнео г. Ђорђевић.