Бранич

стр. 360.

б р а н и ч

број 9—18.

њих уђу ретки Краљевски Младееци, те да приме од Свете Матере Цркве благослов Божи, који ће Их за цео живот везати нераскидном брачном везом. Узајамно поштовање и најчистија љубав епојили су два нежна Срца, две племените Душе: праунук обновиоца Србије, Милоша Великог, води данас пред Олтар Своју Светлу Вереницу и, уздижући се силним полетом Свога Краљевскога Духа, полаже на главу Немањићску Краљевску Круну једној поданици Својој. Каква сјајна сведоџба о слободи духа и о уз^ вишености погледа на живот од стране једног Божег Миропомазаника! Али нис.у само просвећени демократски погледи Српскога Владаоца и силина Његових осећаја и одлучности, пред којима се у добоком страхопоштовању клања све што уме напредно да мисли широм образованога света. Један цео народ, народ који је имао негда сјајну историју своју, којој је стицајем неодољивих околности следовало вековно ропство, осећа се тиме необично одликован, и уздигнут на висину истински слободног народа. Он осећа данас више но игда, да уставна теорија о равноправности владалаца и народа, која је нроизвод просвећеног схватања народа новога напредног доба, за њега није само пука, звучна Фраза. Српски народ, који се под мудрим вођством Милоша Великог ослободио, у једном делу своме, вековнога ига туђинског, осећа данас оправдан понос при помисли, да се у њему рађају не само краљеви, но и краљице Српске. Промисао Божи одредио је, да на Српски Краљевски Престо, поред Витешког Праунука Милоша Великог, као Српска Краљица, седне Унука Његовог сарадника у делу ослобођења Србије, славнога Војводе Николе Лун.евице, коју је Божа Милост, поред ретке лепоте,

Ф

-нч> ф