Бранич

врој 19—24.

б р а н и ч

отр. 695.

његову неодговорност и Алберт Д... би осуђен на три године радова на друмовима у Африци. Тамо се он тако примерно понашао да би помилован после неколико месеци. Лако се може оправдати погрешка, коју војни лекари учинише год. 1882 према болести, која је тада врло мало била позната. Сигурно и ми сад чинимо такве исте погрешке и оне ће нам све више излазити пред очи што више буду расла наша знања у патологији мозга. Да ли ми, дакле, од сада можемо сматрати као нормална и здрава човека, који убија или се убија? Очигледно је, да од медицине не треба захтевати описивање карактеристични повреда злочина у мозгу, пошто би то било сасвим апсурдно. Међутим ваља утубити ово. Фина микроскопска .анатомија нервних центара данас нам открива гаЈзоп сГ е(;ге извесних облика лудила и епилепсије, чији су мотиви били до сад непознати. То су деструктивне повреде мождане ћелије и њених продужења или мала задебљања мождане опне. Те урођене бразде на можданој опни или на ткањима која спајају ћелије сиве мождане опне, постају, већином,.код потомака од затрованости коју изазива алкохолизам, сифилис. или туберкулоза код оца или мајке, изазивају или Физичке симптоме (спољашње знаке дегенерације, рахитизам, епилепсију, идмотију, различите неврозе) или модиФикације духа (немогућност да се на што пази, урођену поквареност, тежњу пароксизму, склоност разбојништву или убиству), Према Фактима посматрања и искуства како који дан ми смо све принуђенији да верујемо, да је то што се назива дегенерисање, резултат или анатомских повреда или наслеђење затрованости. Те повреде и затрованости нису довољне да створе злочинца, али су ванредно згодан терен, на коме се развијају све страшне претераности, сви покрети грабљиве- звери. Вероватно је такав случај и са нашим лоповом-убицом. Тард нам вели, да је он идентичан сам себи и према томе одговоран. Само што је ова његова привидна идентичност, јединство његове особе постала од наслеђених болести и то, због чега га ви окривљујете и градите одговорним, то је баш сифилис, алкохолизам или туберкулоза његових предака. Да ли је то правда? Хоће ли он бити одговоран за своје васпитање, као и за то, што су му прилике у животу пред очи изнеле рђаве примере за имитацију. У осталоМ| ваља нам се сетити тога, што смо рекли о можданом механизму. м То што човек хоће раздваја се у три чина, у три непроменљиве епизоде наших нервних центара.