Бранич

број 19 — 24.

в р а ii и ч

стр. 697.

и слика изазвати у њему раширење нервнога таласа. Он је од детињства гледао, своје лење родитеље, који се непрестано свађају, увек спремне за тучу и своје другове с батинама с оловним буџама. На позорници његове савести појављује се истина и слика жандарма, судија, тамничара мрачнога затвора, али је та слика и сувише слабе, да би се с каквим успехом могла борити нротив потребе за подражавањем, против успомене на крађе, које су извршили толики другови. Онога, ето, никад нису још ухватили, други се, опет, усудио да уради толико забрањених ствари, да новине описују његова јуначка дела и доносе његову слику, другови му се диве и признају га за свог вођу, а девојке се отимају, која ће га послужити, и за њ се помучити. Какав понос, какав занос за то бедно срце! Он свега то зна од живота. Одједном код њега покуљају јаке, свемоћне слике, јер су просте, добро познате, обичне. Оне, са својом пратњом, појачавају рђав нагон, нестаје сваке мудрости, свакога страха од казне и моЗак се као лавина сручује у мишиће, да изврши покрет. И у једном и у другом случају умна представа, врло моКна, обична и позната, надјачава бледе слике, неурезане у памћењу и без сјаја и рељефа... За један исти мозак и један исти први нов упечатак, Функција васпитања коначни је резултат т. ј. Функција каквоће и количине слика, прикупљених у памћењу. Још једном да поновимо: наша индивидуалност склопљена је из наших наследних тежњи и из суме сазнања, која се у нама скупљају сензацијом сваког секунда. Осим тога индивидуалне промене и варијације зависе од анатом^ког или Функционалног богаства и потпуности наших неврона и кончића асоцијације. Добра воља људска није ништа друго но слободна игра побочних кончића и неврона асоцијације, који нам допуштају упоређење између тренутног упечатка и мудрости, раније стечене. Да сад с таквом светлошћу осветлимо неколике тамне душе злочиначке. Пред нама је наследна затрованост. Алкохолизам, сифичис, туберкулоза, озбиљна нервозност, еруптивна грозница код кога од потомака, све је то проузроковало у мозгу анатомске повреде, које паралишу кончиће асоцијације и спречавају их да дођу у додир са суседним ћелијама. Откуда такав човек може угушити упечатке, које не упоређује? Код другога постоје надражљиве повреде мождане опне. С времена на време, лаганим нагомилавањем енергије, оне тачно изазивају жестоке нервозне изливе, парокспзме. Ако су ти пароксизми сасвим несвесни, онда ће то бити нервне кризе, грчевити