Бранич

отр. 624.

в р а н и ч

врој 19— 24.

ЗАВРШНА РЕЧ Циљ ове расираве био је да иред иаш правнички свет изнесе једно спорно питање из области Кривичнога Права, а то је питање о т. зв. неиодобном, или, као што га ми зовемо, безоиасном иокуша.ју. Хоће ли се у конкретном случају узети да има кажњивог покушаја или не, од огромног је значаја и по појединца и по државу. Па и поред толике важности мишљења су у томе питању веома подељена, као што смо то у току расправе показали. Шта више у самој Немачкој, чији казн. законик очигледно стоји на објектпвном гледишту, има доста бранилаца субјективне теорије, па и сам њихов највиши земаљски суд (Кетсћз^епсМ) заступа ово мишљење. Француски казн. законик је, до душе, поставио правило : да се покушај казни као и свршено кривично дело. Ово је потекло отуда, што се Француско законодавство угледало било на римско право, у кога још и не беше развијен прави иојам о покушају. Римско право је само код неких дела кривичних одређивало исту казну за покушај као и за свршено дело (код тежих злочина), а иначе је одређивало блажу казну. Противу ове строгости Француског законодавства су н миоги . важнији француски научари, као: Ели, Ортоган и Роси. Ово правило о кажњењу покушаја било је прешло и у законодавство неких немачких држава, но садањи казн. законик, који вреди за целокупну Немачку Царевину, усвојио је основ блаже казне за покушај. — И наш казн. законик усвојио је изреком основ блаже казне код покушаја, него што је прописана за свршено дело. И ми налазимо да је овај основ са свим на свом месту. Па откуда онда постоје ова различна схватања? То баш и јесте интересно питање, и ми ћемо се потрудити да на њ' и одговоримо. Држнмо да нећемо ни мало погрешити, ако узрок субјективистичком схватању покушаја потражимо у тако званој новијој или позитивној криминалистичкој школи. Заступници ове школе, ослањајући се на антрополошка и психолошка истраживања код злочинаца, налазе, да извесна лица, због-својих физичких и психичких особина, управо аномалија, носе у себи злочиначку клицу. Изазвани ма каквим спољним утицајем, онн постају злочинцима. Њихова психа реагује на спољне утиске непра-