Бранич

стр . 598.

в р а н и ч

број 19 — 24.

своме нахођењу одређују тежину окова без икаква обзира на постојећи закон — § 14 казн. закона. Државнн органи нозвани су само да примењују закон, којп је прописала законодавна власт, а не да сами прописују законе, јер то није њнхов посао. Кад је $ 14. казн. зак. прописана тежина окова за осуђене на робију, нема никаквих разлога, да се од тога одступа онда, кад су у питању оптужени, и да се оптужени окивају у много теже гвожђе, но што га носе осуђени робијанш. Државни органи морају се при одређивању тежине гвожђа кретати у границама, које је обележио §14. јер кад би им се допустило, да они сами и дање одређују тежпну окова, како би се могло забранити и друкче окивање да се на пример некоме метне гвоздена карика на врат, па кратким ланцем црикује за патос,*) или да се двојица њих окују у једно исто гвожђе, или да се више њих закују за један исти ланац. Кад су у закону о поступку судском у кривичним делима прописане многе одредбе, којима се иде на то, да се оптужени заштити од незнања, самовоље или претеране ревностп иследника, крајње је време, да се једном и ово питање о окову за време исТраге тако регулише, како више неће зависити од воље појединих. На завршетку, споменућемо још и ово: Ни у казненом закону, ни у закону о поступку судском у кривичним делима, нема ни једне одредбе о томе, да се оптуженима, или осуђеним кривцима, може метати гвожђе и на руке. Оков, о коме доноси одредбе казнени закон, — меће се на ноге. Али, кад се прелиста „Полицијски Гласник" види се, да у њему има впше слика људи, који и на рукама носе гвожђе као и на ногама. Некима су руке тако утегнуте, да не могу апсолутно ништа радити. Кад човек посматра ове слике, онда му пада на ум питање: кад закон није прописао, да се осуђенима или оптуженима меће гвожђе на руке, : — како поједини полицијски чиновници могу људима метати на руке тако зване »лисице?«

3 ) Овако је нешто већ и чињено при чачанском првостепеном суду приликом ислеђивања по кривицп о убијству учитеља Вацковића. Ур.