Бранич

број 19.—24.

б р а н и ч

отр. 681.

ЛИЧНИ бТАТЧЈб У КРИВИЧНОМ ПРАВУ од Алберика Ролена ПРОФЕСОРА УНИВЕРЗИТЕТА У ГАНУ (ОВРШЕТАК) 1Т. Дејство туђинске кривичне пресуде у ногледу на стање поврата. Зна се да стање поврата по нашим законима неопходно претпоставља осуду, посталу извршном пре извршења кривичног дела, које се извиђа. Може ли се оптужени налазити у стању поврата због осуде изречене у туђини? Има земаља за које је ово питање од незнатног интереса н. пр. Немачка. Поврат овде не образује законску већ судску пооштравну околност у том смислу, да она не допушта повишавање обичне највише мере сем код неколико извесних кривичних дела. И то се објашњава чињеницом, што кривични>судија ове има врло пространо право оцењивања у погледу на одређивање казне. Он може дакле у пуној мери водити рачуеа о поврату и ништа напослетку не спречава, јер он има извесну врсту произвољне власти, да узима у обзир осуду издржану у туђини. Шта више у изузетним случајима у којима царевински закон допушта неправилно повећање казне, он ово овлашћење потчињава погодби да је казна не само изречена, већ и издржана. Али је питање на против од врло велике важности у доста земаља, у којима је, као у Белгији и Француској, поврат општа пооштравна околност, и претпоставља само претходну неопозовиму осуду или да је таква иостала, а не неопходну извршење изречене казне. Опште је усвојено у позитивном праву наше земље, као и у Француској да осуда, изречена у туђини, није никако довољна. То уче готово сви писци; и већ су се Шово и Хели изјаснили у овом смислу. Тако мисли и Ортолан. Шово се позива на уредбу од 1639, чији чл. 121 изречно наређује „да пресуде, изречене у туђинским краљевинама и државама било ма из ког узрока, немају у Француској никаквог дејства." Ортолан (књ. I. бр. 1200 и 908) се ограничава на позивање на опште правило, да у Међу^ародном Праву „пресуде, изречене судовима туђинске државе, немају обавезне силе за друге државе." Али он признаје да треба напустити овај систем који тежи да им одузме сваку силу, нарочито силу извршне кривичне пресуде „благонаклоњеном свешћу усвојене правде или међународном сагласношћу", да „ова сагласност треба да има превагу данас, нарочито у кривичним предметима®. Хос (св. II. бр. 888. изд. од 1879) изјављује отворено да се, „ у ћутању нашега,