Бранич

1

стр . 682. б р а н и ч број 19.—24.

законодавства о томе, правне побуде противе томе, да осуде, које долазе од туђинских судова, служе за основ пооштрењу казне"; и, с погледом на позитивно право, побуде, које он о томе даје, изгледају нам много важније од оне, која долази из уредбе од 1629, чији чл. 121 није био никад објављен у Белгији. »Пре свега ове осуде могу по туђинским законима бити образложене чињенидама као тешка кривична дела, али непредвиђена нашим казненим законима. За тим, осуде изречене с оне стране границе за политичка кривична дела, која губе своје обележје по важности с ове стране, извесно не доносе осуђеноме пооштрење казне коју је у нашој земљи заслужио. Најпосле с погледом на злочинства или преступе противу лица или имовине, туђински закони примењују за ове прекршаје више или мање строже казне од оних које прописују наши закони. Ако осуде изречене због ових кривица туђинским судовима образују у нас пооштравне околности, •го би отуд изишло, да би се питање о томе, да ли је поврат кажњив и, у потврдном случају, у којој се мери треба казна да пооштри, у Белгији готово по истом делу решило различито према томе у колико би прва осуда била дело белгијског или туђинског судије." Ова су размишљања сасвим тачна и непобитна у погледу на 1ех Ша. Али у погледу на 1ех (етепЛа учени криминалиста сам чини ово расматрање: »Закон без сумње може усвојити као основ поврата претходну осуду, коју су изрекле туђинске судије за злочинства или преступе општег права; али му правичност налаже, да је усвоји само с овим ограничењем, да се наши судови у оцењивању поврата обзиру само на казну, коју је белгијски закон одредио за дело, које је било повод претходној осуди.® Он дакле у теорији није противан томе, да се с извесним ограничењима води рачун о осуди изреченој у туђини као таквој, која ствара поврат у очима наших судова. Изгледа, да је тако мишљење и једног другог од наших криминалиста, који не поставља тако тачна ограничења као Хос. Нипелс у својим примедбама уз Шовеа и Хелиа (бр. 502, прим. 1.) вели: »Очевидно је, да је с обзиром на правичност од малог значаја, да ли је прву осуду изрекао земаљски или туђински суд. Поквареност виновника је иста у оба случаја. С друге стране међународни односи данас су постављени на основима, који нису били усвојени у XVII столећу, и можда је анахронизам позивати се за решење овога питања на уредбу од 1629, која је уређена за друге навике." Он само додаје, да је тешко усвојити, да свака туђинска пресуда без разлике може бити основ за поврат. Приметимо, да неки законици појединих земаља Немачке, као саксонски, брауншвајски, хановерански и хесенски, па чак и вир-