Бранич

број 19.—"24.

б р а н и ч

отр. 683.

тенбершки не чине разлику између туђинске пресуде и оне, доне Ј е У Домовини, за крадљивце по занату туђинске народности. Ми такође мислимо, да се с погледом на теорију и под извесним погодбама ништа не противи вођењу рачуна о пресудама донетим у туђини. Није питање о томе, да им се да извршна снага у правом емислу речи. Није питање ни о томе, да ли да произведу дејство, које осуде за собом повлаче. Треба о њима водити рачуна као о чињеници. И ако не може бити питања о извршењу код нас казне изречене у туђини, ми имамо себи да поставимо питање о томе, да ли постоји изречена казна или не. Све што узимање у обзир туђинске пресуде у себи садржи то је, да постоји извесна претпоставка истине у корист ове пресуде. Јер пресуда, која за себе не би имала ову претпоставку т.ј. извесну моћ извршности, не би могла у очима здравог разума и правде служити као основ пооштрењу казне у случају новог прекршаја. Али под којим погодбама може нам кривична пресуда, донета у туђини, улити поверење и како може садржати претпоставку истине ? Питање је у томе. Држимо, да би било опасно признати јој силу, ако је изречена у земљи којој осућени по својој народности не припада. Немац је осуђен у Француској, Рус у Немачкој. Увек се у оваким случајима може имати бојазан за нехотичну или хотичну пристрасност судија или пороте. Може бити у осталом, да нам у земљи, у којој је кривична пресуда изречена, Форме поступка изгледају као такве, које недовољно обезбеђују права одбране. Ако је Француз осуђен кривичном пресудом у Француској, то немамо никаквог разлога да а рпоН посумњамо у непристрасност његових судија, који су у исто време његови сународници. Што се тиче облика поступка у ствари, они су готово исти, и ако они то нису, то би се с наше стране претпостављало, да се наши облици сматрају као такви који потпуније обезбеђују правосуђе, ако је реч о туђинцу, који је суђен у својој земљи, да се захтева вршење права контроле и критике, кад је питање о туђинцу. Да је он остао у својој земљи, у земљи којој припада, он би се свако ако сматрао као жигосан овом врстом мрље, која више или мање мења његово стање, која је такве природе да се он по њој сматра у поврату ако би извршио нов прекршај. Зар је чудно да, кад он дође у другу земљу, овде остане погођен овом врстом ЛетгпиНо сарШз, и да се никако не изједначује с грађанином чији је претходни живот неокаљан ? Ми то не мислимо. Посматрана с нарочите тачке гледишта, кривична пресуда дејствује на његово стање и мења га. У овом посматрању као и у стварним посматрањима, која смо раније изложили, може се наћи довољно побуда за постављање битне