Бранич

стр. 684

б р а н и ч

број 19—24.

разлике између осуда, којима је једно лице осуђено судовима његовог народа, и оних које су му досудили судови ма које друге земље. Постоји друго стварно посматрање, које није без значаја. Извесно је, да у основу онај, који је осуђен у туђини и који код нас изврши друго кривично дело, не заслужује више благости од онога, који је код нас осуђен и који овде изврши нови прекршај, претпоставив да се прва осуда сматра за правично изречену. Ако је лице осуђено у туђини Велгијанац, то су наши судови, разуме се, надлежни за оцењивање, да ли је он крив или не за прекршај због кога је пресуда изречена, пошто би они били надлежни да га суде, сем ако није у питању сасвим незнатно кривично дело. Ништа се дакле у теорији не би томе противило, да се праведна пресуда, изречена у туђини, призна само после претходног проверавања. То проверавање, прописује законик Немачке Царевине, кад је у питању одузимање извесних права. Али је то немогуће кад је у питању туђинац, осуђен у туђини; сем у изузетним случајима у којима је он тамо био осуђен због кривичног дела извршеног код нас; нашта ће судови у опште бар по опште уредним правилима бити лишени сваке надлежности да га суде због овога кривичног дела. И они ће такође бити лишени права за проверавање прегледане пресуде изречене у туђини. Остало би дакле само бирање између две алтернативе, или не водити никаквог рачуна о делу извршеном у туђини и о пресуди, којом је изречена осуда због овога дела, што би било противно захтевима добре правде ; или туђинској пресуди признати извршу снагу. Ово последње решење заступамо ми у теорији, не тврдећи, да су га позитивни закони данас усвојили. Излази ли из тога, да осуде, изречене у туђини, чак и противу држављана ове земље, могу увек бити основ за стање поврата у нас. Никако, и с тога нам изгледа, да би се овде могла заступати разликовања, слична онима, која чини Хос. Ми допуштамо заједно с њим, да се осуде изречене у туђини за политичка кривична дела, бар за чисто политичка, не могу узимати у обзир више од оних, изречених за дела, која по нашим законима не би била никако кажњива. Али, пошто су у питању туђинци, то ми сматрамо да не треба узимати као основ оцењивању казну, коју би прекршај, који је био повод за изречену казну у туђини, повукао за собом по нашим законима. Ово или оно одређено кривично дело може бити у туђини кажњено тежим казнама него у нас из сасвим основаних разлога и црпљених у помесним побудама. Стање општег напретка, стеиен цивилизације, економске прилике, веће или мање понављање овог или оног