Бранич

стр. 686.

Б Р А Н и Ч

број 19 — 24.

државе чине тако рећи сваког дана доста невољно и несвесно нарочито с погледом на примања. Благодарећи лакоћи саобраћаја, јевтиноћи и брзини саобраћајних средстава, злочинци, нарочито који су без отаџбине, иду из једне земље у другу, да врше свој злочиначки занат, и ово су често најопаснији злочинци, они који живе од крађа, којима је отимање кесе њиховог ближњег прави занат. Жалосније је- да, кад ухватимо злочинца по занату, који је скоро дошао на наше земљиште, са најбедније испуњеном судсаом књижицом, и који се пожурио, да у нашој области изврши нов злочин, да ми не можемо водити рачуна о његовим многобројним прекршајима у туђини, како би га могли уврстити међу злочинце у поврату. Ми ипак не делимо мишљење оних, који, убеђени напрецима поврата, траже нагло умножавања строгости несвршеног и неограниченог пооштравања противу злочинаца у поврату. Не би се с тога могли придружити захтеву одличног проФесора Кривичног Права на лиешком свеучилишту, који без околишења вели, да би се према злочинцима из навике, па тицало се то чак и лаких кривица, ишло до смртне казне. Ми мислимо пре, с одличним криминалистом Ортоланом, да се овде улази у недостојну борбу за закон, јер би она доказивала немоћ и да би силом довела до замора или до претераности. То би у осталом значило заборавити, да одређивање казне треба да се заснива не само на јачини и отпору злочиначке воље, већ на унутарњој опасности самога дела. Тако схваћено кривично судство узбудило би јавну свест у место да јој да задовољења. Али ми још мање делимо мишљење оних, који сматрају, као што су то неке немачке криминалисте држале, да поврат не треба да буде пооштравна околност. Поврат је врло стварно зло и противу кога се треба одважно борити, кад се он објашњава само јогунством виновниковим, што није увек случај. Ствар је баш у томе, да се он сузбије тамо, где представља можда највише опасности, код оних злочиначких путника, који, пошто су опљачкали једну земљу, премештају свој занат у другу, где су мање познати и ради којих смо ми и написали ове редове. Париски међународни конгрес за казнене заводе (1895) занимао се овим тешким питањем. Али се на њему није дошло до чистих и тачних закључака, ма да се његове одлуке у неким погледима приближују мишљењу, које ми заступамо, изгледа нам, да се ово мишљење треба тим пре да усвоји, што је поврат по неким законодавствима н. пр. по нашем Факултативна пооштравна околност. Пошто судија није обвезан, да повишава казну, моћи ће увек да води рачуна о околностима, у којима је прва осуда била изречена, чак и сумњама, које би му давало уређење кри-