Бранич

број 1.

о уоловној осуди

стр . 51.

сузбија. Тражити да се предупреди поврат, као што лекар предупређује заразу изолишући болесника, значило би, зацело, посматрати питање са добре стране. Данас није потребно побијати допста старе примедбе противу ћелије. Она може и показивати изглед на поправку и производити озбиљно дејство застрашивања. Чувајући од друге погрешке кривца, који је тек почео да греши, ћелија плаши злочинца по проФесији. 8 ) Ну, по несрећи закон од 1875, у коме је можда био лек, остао је реФорма на хартији.®) У 1893. г. од 379 департманских затвора, само су 25 усвојили потребу ћелијског уређења. Просечно, за 26.000 притвореника, до последњих година, било је само отприлике 4.300 ћелија 10 ). Тако радећи, треба више векова да се доврши ре®орма, и разуме се, да под таквим условима, ћелијски режим, резервисан за неке привилегаше затвора, није могао вршити никакав утицај. Сем тога, морао се допунити закон од 1875: то је циљ закона од 4. Фебруара 1893, који је тако дуго очекиван, 11 а који налаже под извесним условима, поправку окружиих затвора, који још нису преображени. II. Прогонство 5. Закон од 27. маја 1885. стао је једино на гледиште крајњег угушивања. Он почива на идеји, која је праведна у начелу, да према непоправимим преступницима, друштво има не само право, већ п дужност да се брани начином, за који нађе: да ће имати највише успеха, по потреби и ирогонством злочинца. Мислило се, да ће се бацањем окорелих повратника, ван цивилизованог света, уништавајућп их у неку руку, погодити поврат у свом исвору. Резултати овога закона, на који су полагане толике наде, били су до сада ништавни. Примена доктрине уклањања, која је у практици, врло теретна за државну касу, 12 ) могла је удалити са позорнице метропола известан број апсанских ветерана, но није, задржала ни у каквом облику покрет поврата, нарочито малог поврата. Највише се може констатовати заустављање у наиредовању 8 ) Често се примећавало, да су се окорели злочинци уклањали из срезова, у којима иостоје ћелијски затвори. 9 ) Нозиато је, да су буцетске тешкоће омеле ре®орму. Закои од 1875 није зшслио на, враћање обавезних издатака департманима. 10 ) Видети извештај г. Бићо18-а о закону од 4. Фебруара 1893 г. и ) Пројекат је поднесен сенату у 1884 г.; требало му је девет година да се оствари. 12 ) Протераник кошта 3 дин. дневно, док осуђеник на дугу казну, рачунећи и цремештање кошта 90 иара. (Ј. оШс. 23. Јшп 1891. извештај гувервера Нове Каледоније).

А*