Бранич

БРОЈ 2.

ОВРАЗОВАЊЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

отр. 121

чају, Краљ овлашћује Скупштину да се образује, а у другом да почне рад. Из овога издази та важна последица, да, и пошто се конституише, Скупштина не може узети ни један предмет у решавање, све докле је Краљ не би отворио. Краљ је отвара лично, или преко пуномоћника (чл. 7 6 У.). Кад је отвара лично, он држи престону беседу (чл. 12 3. о П. Р. Н. С.ј. Ова је беседа обично напред написана, али у закону нигде не стоји да је Краљ мора читати, а не сме говорити, и на пр. приликом отварања Велике Скупштине 1877, престона је беседа била изговорена. Кад Краљ отвара Скупштину преко пуномоћника, онда овај не држи никаку беседу. Он се ограничава на то да прочита указ којим је овлашћен отворитн Скупштину, у место Краља. Да се на тај начин Скупштина отвара преко пуномоћника, не каже се изречно у скупштинском пословнику, али се ту каже да се на тај начин она закључује преко пуномоћника (чл. 113). За свога пуномоћника Краљ обично одређује председника минпстарског савета; али је бивало да је одређивао и једно лице ван Владе (16 априла 1888). У обичајено је да, приликом отварања Скупштине, Краљ одлази у њен^дом, а не долази она у његов двор. |Закон од 1858: »Књаз ће или сам или чрез свога представника у присуству Совјета, попечитеља или архијереја једним говором Скупштину отворити..." (§ 13). Закон од 1859: „Књаз ће сам собом или чрез свог представника Скупштину отворити" (§ 27). Ни Устав, ни скупштински пословник не помињу ни једном речи да Скупштина одговара на престону беседу. Али, још пре садашњег Устава, уобичајено је да она то чини нарочитим актом који носи име адресе. Адреса је позната и у страним парламентима, нарочито у енглеском, где њоме парламенат, на првом месту, изјављује своје мишљење о владиној политици. Мало је вероватно да је наша Скупштина примила адресу, угледајући се на стране парламенте. Пре ће бити да ју је она примила просто зато, што је такав акт као адреса чудновато одговарао њеној првобитној улози. У почетку, наша Скупштина није било једно тело које је решавало о законима, већ је била једно тело које је имало да упознаје владаоца с народним жељама. Па како, међу тим, адреса није никакав законски предлог, већ проста