Бранич

отр. 122.

б р а ii ii ч

број 2.

изјава жеља, то је било готово иеизбежно да и наша Скупштина избере, у ирво време, њен облик за своје одлуке.' На ир. у протоколима Народне Скупштине од 1861 ТгаЛази се забележено, да она сматра адресу „као један од најважнијих предмета своји...® (Бр. 71). Кад је за тим Скупштина постала други чинилац у законодавству, адреса је престала бити за њу од тако велике важности. Али баш у то време, кад је адреса могла изгледати један анахронизам, о њој се почињу водити дуге дебате у Скупштини, које се још нису окончале никаком начелном одлуком. Питање није у томе, да лиу опште треба да буде адресе, него је у томе како треба адресу саставити, шта сме бити њена садржина, ашта несме. Пошто је, у једној саветодавној Скупштини, била један патријархални акт којим се народ непосредно обраћао владаоцу, адреса је ималада, са промењеном надлежности Скупштине, псама промени карактер, постајућп, по западном' начину, једна укупна оцена коју Скупштина доноси о владиној полптици. Али ова промена у карактеру адресе још није пзвршена, пошто у практицп још није расџрављено да ли Скупштина има права таку једну адресу подносити. По једном мишљењу, адреса је један акт којим се СгЈупштина обраћа непосредно владаоцу, н пошто се твиме обраћа непосредно владаоцу, то он не сме бити иолитичке садржине. Како Скупштина може говоритн о политичким питањима владаоцу, кад овај по свом уставном положају не сме да се у така питања меша? Кад би она поднела њему свој програм у адреси, то не би значило ништа друго, него да она њега чини одговорним за остварање тога програма. Она, међутим, може долазити у сукоб с Владом, алн не може с владаоцем, јер Владу је могућно оборити, а владаоца, који остаје на престолу доклејежив, није могућно оборити, бар не легалним начином. Из тог разлога, нн адреса не треба да се противставља престоној беседи као њена критика, него треба да се поклапа с њом као њена параФраза. Адреса је просга изјава учтивости. Њом Скупштина има само да посведочи ону сталну сагласност која, по једној фикцији уставне монархије, постоји увек између владаоца и народа. По другом једном мишљењу, адреса може бити политичкн акт, пошто престона беседа, на коју се њоме одговара, није владаочев акт већ владин. Да је престона