Бранич

број 5 ii (5.

о условној осуди

стр . 465.

Ја мислим да је државни тужилац овлашћен, али да није дужан да пусти у слободу притвореника, који је бенефицирао одлагање, пре него што пстече рок за апелату. а) Државни је тужилац овлашћен то да чинп: ма да пресуда није извршна ништа не смета да се она изврши у ономе, што <зе односи на одлагање, пошто се овим пуштањем осуђеника у слободу почиње непосредно извршење пресуде; које је корисно за осуђеног. б) Но државни тужилац није дужан тако да поступи; он може да држи осуђеног у притвору за време рока за апелату, и ако има апелате, до одлуке по истој. Докле се год може нападати пресуда, она има само релативну вредност: дејство је апелате у томе. што све долази у питање, одлагање као основ пресуде. Но пошто закон оставља државном тужиоцу известан рок, у коме може да употреби право апелате, то се он не може принудити да пусти притвореника у слободу за време овога периода, у коме је провизорна вредност пресуде. Сем тога законик о кривичном судском поступку прописује непосредну слободу само у случају ослобођавања (чл. 206). Но, условна осуда није ослобођавање 1 ' На члан 206, чију изузетну одредбу не треба своЈевољно проширивати, не може се овде позивати. 189. — Овако решење овога питања може изгледати строго и противно духу закона: осуђеник може бити у затвору можда још више недеља, међу тим су судије оценили ово задржавање таквог осуђеника у затвору, као штетно или опасно. На тај начин може изгледати да је умањено дејство условне осуде, баш и паралисано, кад су у питању мање казне. Принципи не допуштају да се усвоји друго од ова два решења овога питања. У практици ће се мало осетити незгоде овог система, ако органи државног правобранства Раг^ие!) буду брзо радили на питању о апелати, и своје право да осуђеног држе у затвору буду употребљавали само у толико, у колико им ово буде изгледало као неопходно нужно 2 ).

Ј ) Условна осуда није, као што то каже Даборд, ослобођавање иод резолутивпим условом: јер баш тада кад дође тренутак да се условнаосуда сматра као да није ни Зида т. ј. да није ни постојала, ипак је она до тада егзистирала и цроизвела извесна деФииитивна дејства; она иштезава само услед законске рехабилитације. Шеснеј се иита: да ли закон од 1891 нпје прећутно укинуо обична правила о суспензивном дејству апелате, која се односе на истражни притвор; мишљење које се не може бранити.

2 ) Напомињемо још да је за добру иримену закона, често потребна апелата,' Јслед које долазе на решење вишем суду деликатна питања, која се покрећу о опортунптету одлагања, као што је то иоказао сам г. Беранже. Не би дакде било умесно, да државни тужилац буде обезоружан према кривцу, који би се, пуштањем у слободу, хтео да користи те да побегне и да избегне непријатне