Бранич

БРОЈ 5 II 6. О У 0 Л О В НОЈ ООУДИ СТР. 475.

гом и. осудом оно се само открива и кривац искуси казну. Испуњује се дакле оно што тражи закон, главно је да дело буде учишено за време одлагања, а истрага и осуда могу битп и доцније т. ј. иошто истекне овај период. Овај систем који је рационалнији п може се у извесној мери аргументирати граматичним смислом речи доКи , ипак побија сам текст. Члан 4 заиста у вези са чл. Ј. говори не само о истрази која се води, већ која долази у одлагању од пет година. Није дакле могуће позивати се на смисао речи до&и. 218. — Придружујем се, не без устезања трећем систему, за који ми изгледа да највише води рачун о тексту закона, и кога дух закона највише инспирише, у колико је то могуће. Мислим дакле, да истрага треба да буде за време рока од пет година, па да осуда може повући аа собом губитак благодјејања одлагања, ма да је иста изречена по истеку овога рока. а) Ово тумачење највпше одговара тексту закона. Јер заиста ако и једна и друга, т. ј. истрага и осуда, треба да буду у ономе року од нет година, онда зашто би закон говорио и Ђ о истрази за к ојом дође осуд а, к »ако у року од иет година., осуђени не буде ионово осуђен." Но закон у чл. 1 и 4 брижљпво разликује истрагу и осуду; првој даје особено дејство. Законску Формулу треба дакле, пре узети у ономе смислу, у коме има неко значење, него ли у ономе, у коме га нема. б) -Сем тога, ово овакво разумевање текста правда се и тиме што недостојност у основу долази од дела, и кад не би било законског прописа, противно се не може узети, јер се морамо држати самог дата. Противно мишљење закон недопушта: без сумње, као што закон тражи то : да судбина условне осуде не остане дуго неизвесна, такође тражи и то: да истрага почне у року. Но из добро схваћеног смисла закона излази и то: да није потребан други никакав већи захтев. 219. — Видели смо дакле да одлагање није узрок суспендовању застарелости казне; ову — т. ј. застарелост не прекида ни ново дело. Суспендована казна може да застари и неће се изврншти у том случају, и ако је дошла осуда, која је ревоцирала одлагање. Чудна и жалосна последица, коју извесно законодавац нпје приметио, но која одузима ревокацијп главни интерес. Ипак ово не треба замерити нашем систему: то се може десити п другоме. Да би се избегла ова примедба, треба да је законодавац решио ово питање тако: да друго дело прекида застарелост казне. II. Ооуда на затвор или какву тежу казну. 220. — Да одлагање буде ревицирано, осуда треба да је затвор или какеа тежа казна. *