Бранич

стр . 478.

б р а н и ч

број 0 ii 6.

Ако је питање о самом извршењу, за исто је надлежан суд за преступна дела онога мес-та. у коме је осуђени притворен, и он је најнадлежнији за решење питања ове природе, која се сматрају увек као хитна. 227. — Прва се казна извршује без меилања. са другом. (чл. 1. § 3. и чл. 3). Овим се правилом забрањује у сваком случају прпмена чл. 365 кривичног поступка о рачунању казни. 2*28. — Прва се казна извршује ире друге (чл. 1 §* 3). На тај се начин обе казне извршују не по томе, која је од њих тежа, као што обично бива, већ просто по хронолошком реду осуда. Не видимо корист од овог правила, коме законодавац можда није дао велику важност, у пркос императивној Формули законског текста. Шта нас се тиче ред извршења казни, кад ће с.е издржати једна и друга. Међу тим овај законски захтев порађа извесне тешкоће у практици. а) Ако су обе казне једна и друга — огр&ничене ка време (на пример две казне на затвор, или једна: затвор, а друга: одређени број година робије), тада ће се моћи држати ред; који је закон прописао. Али и у том случају, зар је рационално задоцњавати са извршењем теже казне ? Зар казна не би имала већег дејства ако се над осуђеним непосредно изврши прво строжија од ових казни? б) Очевидно је : да се ово правило не може применити ако је друга казна смрт или вечита роби] а. У овом последњем случају, сем тога што би било жалосно задржавати издржавање вечите робије, очекивањем док осуђени не издржи прву казну затвор, ред, који закон прописује учинио би да условно осуђени буде у повољнијем положају од осуђеника, који има да издржи само једну казну. Резултат, који би у исто време био противан идеји закоиодавчевој. У случају осуде на смрт, не треба ни напомињати, колико би била смешна ова бескорисна свирепост задржавати извршење главне казне једино за то да се задовољи законска Форма. Треба дакле допустити да се у оба ова случаја казне Фактички слију у једну и да се прва казна тада не извршује. в) на послетку, ако је прва казна новчана казна, такође се не може допустити да осуђени може задржавати извршење друге казне небрежењем или тиме што просто не би хтео да плати прву (новчану) казну. II у овоме се случају не може држати ред,*који је закон прописао. Из свега овога закључујемо: да се не треба буквално држати горе изложеног правила о реду извршења казнн. Законодавац је с тим имао у виду само казне којима се лишава слобода на од-