Бранич

отр. 440.

Б Р А Н II Ч

БРОЈ 5 II 6.

Како су главни континентални закони решили ова питања, што их ми зовемо свемоћност главних скупова. У Француској је закон у погледу овог питања врло непотпун и несавршен. Главни скупови који имају да врше измене у правилима, зову се ванредни. Закон од 1867 садржи само једну одредбу о скуповима анонимних друштава чл. 31. Овај члан не решава питање, да ли главни скупови имају право да чине измене у правилима, он говори само о кворуму; и вели: да треба најмање половина капитала да буде заступљена. Па кад главни скуп има право да чини измене у правилима? Закон ћути, ако се буде хтело саображавати начелу, морало би се рећи, да главни скуп не може мењати правила без пристанка свију акционара; али и арсо је ово решење саобразно начелу правном, оно је незгодно и неподношљиво, јер се може десити да друштво не може извршити њихове измене у правилима због немања једногласности. Француска јуриспруденција решила је, да главни скуп може мењати правила, под условом да не дира у битне њине одредбе '). Континентални су се закони занимали овим пгггањем и водили су рачуна о овој разлици. Италијански законик од 1882 донео је одредбе о главним скуповима акционара. Белгиски законик од 1873, чл. 63, допушта главном скупу да може мењати правила, али да не може никад мењати битни предмет друштвени, и разуме се по себи, да условљава извесан ^иогит. Немачки законик тражи извесан сршгит ; он захтева, сем против одредаба у правилима, да 3 | 4 бар друштвеног капитала буде заступљено; али овај диогит може бити сведен по правилима на мању меру. Италијански законик, чл. 158 признаје свемоћност главним скуповима акционара, признаје члановима који представљају 3 | 4 друштвеног капитала да могу мењати правила у највећем обиму; али у оригиналном свом делу додаје: да кад је питање о изменама крупним, акционари који се не би хтели сагласити на ове измене имају право да траже исплату својих акција и то по последњем билансу.

М види Агге! с!е 1а соиг <1е Саззаиоп Ди 30. пш 1892 КесиеИ Де Зћ'еу 1893. р. 561.