Бранич

стр, 652.

Б р а н и Ч

> БРОЈ. 7 и 8.

у тужби и такве ствари, које у истини не постоје, бар то су и г. г. чланови данашње управе могли знати. Наравно, да је према томе уместан прекор оваквом извештају Управином, јер се дотиче и тужбе, која као неоснована не може овде бити узимана у дискусију. Председник: Извештај је, Господо, саставни део нашег једногодишњег рада, и кад смо се у томе извештају дотакли и тужбе, онда је тиме то константовано као Факат, који постоји. Констатујући тај Факат у извештају, намера нам је била, да уверимо збор, како смо ми чинили све и сва да се стање Удружења среди колико толико, али смо били ометени тиме, што нам г. Марковић није хтео предати рачуне; — не новце већ рачуне. Ми смо сматрали, да је то била наша дужност, и при томе и данас остајемо, а на Вама је, Господо, да решите: или ћете примити извештај, и нама дати разрешницу за прошлогодишњи рад, или га нећете примити, и тиме сте нас осудили за неупутан рад у Удружењу. Другог излаза нема, те је према томе безразложно тражење г. Челебоновића, да се избрише из извештаја став, у коме се говори о тужби. Д-р Мих. Полићевић: Жалосно је, Господо, кад је један човек од неоспорних заслуга по Удружење, г. Милан Марковић доведен у такав положај, да се данас правда пред збором за оно, од чега се није могао оправдати за читаву годину дана. Та немоћ г. Марковића, да се оправда пред данашњом управом, нагнала је ову, да се лати крајњег средства — тужбе министру правде. У извештају се то само нотира као свршен Факат и ништа друго, те је сасвим неумесно тражење, да се понова саставља извештај, у коме би тај свршени Факт био изостављен. Шта више сматрам, да је и то сувише благо констатовано, те је на основу тога још неумесније тражење, да се из извештаја ма шта изоставља. Јанов ЧелебоновиК: Ја нисам тражио, Господо, да се ма шта изоставља у извештају, већ сам предлагао, да се за сада преко тога пређе, а да се прими предлог г. Марковића и да збор избере три лица као рачунопрегледаче. Чеда. КостиК: Мени је дужност, бар тако је ја схватам, да одбијем тенденцију г. Милана Марковића, да се овде пред збором оправда и наводи неке замишљене разлоге, што није за пуну годину дана поднео рачуне. Само на наваљивање неколико пријатеља г. Марковићевих одуговлачено је са прегледом рачуна, и давато је све више времена г. Марковићу да сакупи тачан рачун и преда одређеним рачунопрегледачима, мени и г. Орешковићу. Остављан му је све један по један рок за читаву годину дана и ја морам признати, да сам се огрешио о своју савест, радећи у при-