Бранич

стр. 636

б р а н и ч

број 7 и 8.

јине у погледу на земљу, док међутим Фактичним поседом или усевом условљено право појединаца на плодове постоје, т.ј. право истога да жање онде где је сејао, то је из овога закључено: да је првобитно постојала оишта, или другитвена, својина земље, или да је приватној претходила општа. Но јасно је, да се овде чини или да је учињен погрешан закључак, проста реШш рпшпрп. Из околности, што у данашње време изгледа да је право на плод само последица права на својину земље, не следује још никако да ире сваког права на својину земље није могло бити права на плод, и с тога је и даље закључивање: да је, докле год није било приватне, морала постојати општа својина земље, погрешно. Овде се просто мешају две сасвим различне ствари: питање о иравној или логичној вези двају права с питањем о њиховом историјском или генетичном следовању или приоритету, или. питање о иојму с питањем о иојави. То је исто тако као кад би историју развића једног језика хтели изводити из граматике. Општа својина у погледу на земљу — ако је уопште икад и постојала — не може бити старија од приватне својине. Већ и из тога простог разлога не, што на свима пољима живота, према природи ствари, простије претходи сложенијем или компликованијем, а не обрнуто. Или, како би могли рећи, што је мисао о праву заједнице много апстрактнија од мисли о праву појединаца, — а човечије мишљење никад не почиње апстрактнијим. То се може видети и отуда, што се у школи деци почетком показују само поједине конкретне јабуке и крушке, да би се тек после постигло разумевање с апстрактним сумама. Те се ствари развијају увек само исихолошки а не логично, увек само синтетично а не аналитично. Право и обичај су најзад само форме радног живота, а не садржај његов. Овај постоји у нагонима, страстима, потребама, интересима, што све влада радним животом. Или, друкче речено: право и обичај су на крају крајева дејство, а не узрок. Да се добије објашњење о постању форми живота ра се обратити природи животног ироцеса.