Бранич

стр. 736.

Б Р А Н И Ч

ВРОЈ 9.

и његове чистоте извора одакле иотиче општа свест, право само по себи, независно од законодавног или обичајног постуиања којим се долази до позитивности. Они су дали и сувише велику важност обичају на штету закона и нису довољно признавали вредност и потребну надмоћност законодавним елементима у државама где је цивилизација коракнула мало у напредак, и недовољност обичаја за уређење укупности односа друштвених, да их среди и прибави све потребне преображаје који су постали нужни услед промена насуштних у животним условима. Тројна разлика права, на право обичајно, законско и правничко, најпосле је била одбачена, с оправданим разлогом, пошто не одговара стварности. Приметило се да право правника није било измишљено но само да маскира непотнуности теорије. Оснивачи школе добро су схватили да на извесном стадиуму развића, свест је • народна неподобна да схвати и да уреди цео правни поредак; а да би се попунила ова празнина они су измислили акцију правника, поред обичаја и закона, као извор допуни права. Али, ма какав значај био ових критика, оне се односе цоглавито на техничку расираву дела оснивача ове школе. Главне две идеје које су их одушевиле јесу развиће права и удео што заузима при његовом стварању, што су назвали општа свест, правна народна свест. Нрви од ових појмова, који је много значајнији готово је са свим опште усвојен данас од стране историкаправника. Други који садржи израз истинског појава у извесним границама, био је предмет оправданог прекора, при систематском, арбитрерном схватању, како га је школа ноставила. I Развиђе, прве *^дице Идеја о развићу постала нам је изодавна Фамилијарна у природним и историјским наукама. Савињи је био први који ју је поставио у историји права и дао јој име. Он је изнео у своме првом малом спису и у програмном чланку у првом броју свога листа да постоји природно развиће права, као и језика; да је право, у '