Бранич

број 9.

из страног правосуба

стр . 747.

има назначити именом и ирезименом; исто тако не може се из § 565 грађ. зак. изводити, да се наследник управо мора именом означити; тај параграФ тражи једино, да опоручитељ изјави вољу јасно, не пуким потврђењем учињена му предлога, даје изјави промишлзено, без силе и без битне блудње. Довољно је, дакле, ако опоручитељ именујући наследннка прецизира своју вољу само таквнм знацима, који, узев пх уједно и обзиром на све околности, искључују сваку сумњу о особи на наследство позванога. Оба још живућа сведока — трећи је умро — изјавпше сагласно, да је оставнтељица удова Марија М. пзјавила, да оставља своју имовину Ивану, који нема деце, ну који би је још добити могао будућп је још млад ; па да они (оба сведока) као такођер и трећи сведок нису нимало ни једнога часа о том сумњали, да је наследником именован тужени, који је са њом заједно господарио и жнвео. Оба та сведока изјавише дал>е, да је опоручитељица још и то изјавила: »коме другом да оставим мој иметак него Ивану, који ме је увек неговао, те ми у свакој нужди у помоћи био. с( Један сведок вели, да је удова Марија тако говорила, док је опоруку правила, а другп да је оваку изјаву чуо нз њених уста пре и иосле изјављене опоруке. Исказом пак осталих сведока доказано је, да је туженп одпста неговао своју сваст особпто у болести око ње настојао, свнм што је требало, хранпо и у ошпте поштовао и љубио како доликује правоме рођаку. Осим туженога, нема међу рођацпма Марије М. ниједнога, на кога би се дала примениги обележја по покојници истакнута, јер Пван 1Ј. отац туженога нити је млад, нити без деце, а односно некога трећега Ивана Н. нриговара се п побија се, да би га Марија М. икада познала, и да би бпо без деце за време учињене опоруке. Узалуд се дакле тужитељица труди, да пронађе друге особе, на које би се могла применити она својства, што их мора имати опоручитељицом постављени наследник, да тим доведе у сумњу особу именованога наследника. Трећи у ванпарничном поступку саслушани, сада већ преминули сведок, ннје потврдио, да нменовани наследник није данашњи тужени, него напротив изјављује, да му се чииП, да је Марија М. хтела иметак свој оставити туженоме, што се потпуно слаже са казивањем оба гореименована сведока. Пошто дакле нема сумње, да је опоручп-