Бранич

отр. 932.

б р а н и ч

врој 10-12.

у борби, којасе извињава, истина с политичкога гдедишта, крајњом невољом, али се не може сматрати као облик отпора који би одговарао праву. Друкчије стоји ствар са првим начином. Његова оправданост не би се могла тако лако ч оспорити приговором, да је с гледишта државно-правпог недопуштен, кад мањина злоупотреби своје право да спречи мајоритет у његовом праву решавања и тиме онемогућава цео законодавни ток. Све норме, које одређУЈУ права врховних државних органа, имају двојако својство. Као и сва правна правила она прво постављају права и дужности и то увек такве, које се издају у општем државном интересу. За тим упућују дотичне органе на принудна средства, којима се могу послужити за свој партикуларни интерес. Ова друга црта оних норама 110 може се правнички да цени, јер је политичке а не правне природе. Оно што игнорише правник, који чисто Формално поступа, не сме пропустити иолитичар који посматра државу у свима њеним односима. Правник мора при својим дедукцијама полазити од мисли, да сви државни органи врше своје дужности у општем интересу, и да партикуларни интерес једнога државног органа, који не би био у исто време и државни интерес, не може он својим средствима мерити. Према томе он не може поступак да осуди, док није погажена са свим сиецијална правна норма. У стварном државном животу постоји непрестана борба разних органа око власти, угледа и утицаја, која непрестано стоји у опреци са оно№ правнички идеалном нормом. Право на постављање чиновника, на слободно доношење административних одлука, давање концесија, итд. пружају свакој влади јака политичка средства, којима се може служити и увек се служи, не вређајући ниједан закон. Тако исто и парламентарна права, а пре свију буџетско право, моћна су средства противу владе. У свакој уставној држави стоји у том погледу између владе и парламента не само право према праву, већ и моћ према моћи. То исто вреди и у организму владином о односима државника који управља пословима према подчињеном му чиновништву, које је једна сила, с којом мора да рачуна и онај коме је поверена државна власт. А није ни друкчији положај парламентарне мањине према већини. Њена права, обележена пословником, моћна су принудна средства. У једноме парламенту који је са-