Бранич
ЗЛКОНСКО ЗЛЛО/КНО ПРАВО
9
вериоцу' 2 . Разлог овоме захгеву модерних законика ваља тражити у тежњи да се залагању ствари да видно обележје, да се учини очигледнијим, те да трећа заинтересована лица лакше могу познати, да је сгвар заложена. Јер кад се код повериоца налази туђа ствар, увек је лакше веровати, да је она код њега у залози, него што би се могло држати, да на ствари, коју власник држи код себе, по= стоји заложно право некога повериоца, основано само на уговору, о коме чесго сем уговорача нико ни појма нема. По иравни саобраћај опасно залагање сгвари без предаје повериоцу побудило је модерна законодавства на увођење принципа, да код залагања покретних сгвари постанак заложнога права вежу са државином заложене ствари. Ово начело означавања извесне ствари као заложене, у интересу трећих лица, јесге главни разлог, што заложно право даваоца не постаје у тренутку закључења уговора о кирији, већ у тренутку уношења сгвари у закупљено добро '1 До уношења трећа лица обично и не зн:ју, да је између даваоца и кирајџије закључен уговор о кирији, те би према томг било на очигледну шгету њихову признати даваоцу ааложно право још од момента закључења уговора, у случају кад би се она односно кирајџијиних ствари упуштала са њим у правне послове, не знајући да на њима услед закљученог уговора о кирији, постоји већ заложно право даваоца. Уношењем пак ствари у закупљено добро закључење уговора постаје очевидно, а тиме уједно и постанак заложног права на унесеним стварима. Сем тога и ако уношењем ствари давалац не стиче државину унесених ствари, и ако оне дакле остају и даље
12 На оном меоту нека буде сиоменуто да и наш и ауотр. граГ>ан. законик раалпку.ју код нриоашвања оаложног нрава, као и код осталих стварних нрава, Ши.1иа (основ) и тоДив (начин) аес^шгепсП. Ова теорија, као могрешна, дапно је напуштена у науцп (в. о томе иаврсна раалаг ања у А. Ђорђевића Сиотем I. 2 стр. 60—65) а њена неостварљивост лепо се огледа п код вакон. нрава даваоца под кирију, при коме се човек колоба, у чему се овде начин прибапљан.а састоји (ТЈп§ег, 8увкет В. II стр. 13. пр. 40). Најпримамљпвије иагледа сматрати уношењо ствари као начин прибављања, јер до тога момента заложно право не припада даваоцу. Међу тим, начин прибавл>ања претпоставља радњу ирибављача нрава, у овом случају даваоца, док уношење ствари бива неаависно од воље и радње даваоца, а често и без знања његовог, те према томе уношење ствари и предаја заложене ствари повериоцу нису једно исто. 13 Наравно да ово важи у случају, кад закључење уговора, као нормадан случај, претходи уношењу стварп, што пак не мора увек да буде. Може бити и обратно: да једно лице унесо у зграду другога своје ствари, да по допуштењу овога станује у њој неко време бесплатно, па тек доцније да закључп уговор о кприји. У омоме случају 38лол;но право даваоца постаје не у тренутку уношења стварп већ у тренутку закључења уговора, јер дотле није постојао уговор о кирији, иа дакдо, није било тражбине одноено кирпје, а ово је неизоставно потребно -за постанак заложног права.