Бранич

144

Б Р А Н II Ч

стално намеру при закључквању правнога посла, већ само да извршује намеру принцппала и у том случају при постојању специјалног пуномоћства изједначује заступника са нунцијем, а при постојању генералнога пуномоћства принципал дајепретходну ратихабицију на радње заступникове. „Суштина заступништва — говори Евецки — састоји се у томе, да радње једнога лица представљају видљиви согриз намере другога лица, према чему и све последице ове радње, не дотичу се заступника, распростиру се искључиво на заступљенога. Као основ оваквог, у сваком случају екстраординарног вида одношаја, мора се увек појављивати специјални уарок, који је изражен у уговору или споразуму између заступљенога и застуника. „Пошто прииципал који даје пуномоћство не може да предвиди детаљно све околности и факта, која су у стању да утичу на све радње које заступник предузима, то је он безусловно дужан да остави заступнику извену слободу за самостално вођење његових радња. У извесним случајима ова слобода бива само привидна: она није управљена на иостојање могућности изражавања самосталле намере заступникове у правном послу кога он закључује, већ само на одређивање тога, мора ли се у конкретном случају остварити намера принципалова коју је усвојио заступник. Овде заступнику помаже дух пуномоћства и логичко тумачење његове садржине. Но у оним случајима, када заступник добија опште пуномоћство (ргосига!ог отшит гегит) и када је слобода његовога рада оневидна, одношаји заступништва могу бити објашњени само претходном ратихабицијом, коју раније даје принципал односно свих радња, које заступник предузима у духу општега пуномоћства. „Наравно — продужује Евецки — нунције и заступник изражавају своју сопствену вољу, која је квалификована намером принципаловом, али, докле нунције уговором о пуномоћству добија детаљно опредељење својих радњи, дотле заступник добија опште опредељење, ус;ед чега он или сам решава — мора ли у конкретном случају да изрази намеру принципалову, коју је он усвојио или пак изражава своју намеру, која се услед предходне ратихабиције сматра да је тог истог момента постала и намера принципалова".!" 117 Елецкш, ш ггр. 15 и 16. По његовом гледишту. 1в. стр. 21, раана специјална сграничења нрапне спо обности, не тичу се нунција и ваступника, а мзрају се ценити са.мо по личносш принципаловој.