Бранич

168

В Р Л Н II Ч

зваше се с охолим самопоуздањем на „германски народни дух", који је бајаги мање ребелан од француског или романског. Кад попусти вера у овај народни дух, већина правника нађе за боље, да се у опште не упушта у биће и постанак права. А и на што? Свакако је изгледало боље уклонити се испред овог питања. Ако пог/едамо многе правне уџбенике, исти почињу учење о праву с објашњењем, да: „има двојаког права" објективног и субјективног. Тако излазе на крај и уштеђују дефиницију, шта је у ствари право. Само кажу, оно је „двојако." Није ли то великоумна метода, бавити се око питања о бићу права? Пошто се већ учинила ова подела, објаснише објективно право као скуп норми које закон објављује, а субјективно — као овлашћење које за субјект проистиче из ових норми. На тај начин доспело се једним скоком у Темезин храм, а није се морало ни стати на праг. Ученици права знају само, да има „двојаког 1 ' права. Тиме се морају задовољити. Пошто нас сва правна литература оставља на цедилу, и пошто се, да би поткрепили наше горње објашњење права, не можемо позвати ни на један од хиљаде правних система и уџбеника, морамо покушати, да нашу тезу докажемо стварним животом и чињеницама постојања права. Узмимо прво боље право аустријског законодавства нпр. доказ о оспособљењу занатлија. Под уредбом о занатима од 1859. год. имао је свако право, ако је имао поверења у себе, да покуша срећу у прављењу ципела, да отвори радионицу. То је било његово право. Али је ова „слобода" била неугодна већ етаблираним обућарима. Тужише се, да више нема старог „златног времена" у њиховом занату. Нађоше моћних заштитника, који радо узеше у заштиту „малог човека" у нади, да ће овим путем можда поново успоставити и друга „златна земљитпта". Сад отпоче борба између етаблираних занатлија у вези с њиховим заштитницима с једне, и либерала, који се бојаху да не изгубе друга „златна земљишта" и с тога претпосгавише слободу заната, с друге стране. Тако оајаху у међусобној борби две непријатељске социјалне групе. Зантлије и њихови високи заштитници будући јачи продреше с законом (1883) о доказу оспособљења. Одредбе овог закона су право — и нека би данас неко био