Бранич

ЗАСТУПНИШТВО У ГГАХЛНСКОМ ПГАВУ

нпм одношајима 7 . Код Римљана заступник у почетку није имао ону улогу, коју му даје сувремено право. Заступник сврша^а правни посао у своје име, он се лично обвезује према трећем лицу и овај нема никакво право потраживања према заступљеном 8 . Без обзира на то, у литератури постоје два мишлења односно тога, да ли је рпмско право допустило заступништво или није. Савињи, Хелман 'и др. држе се тога гледишта, дајезаступништво постојало и у римском праву. Савињи, као представник овога мишлења, вели: „Писци, обилазећи римско право, старају се да уведу стање заст.упништва из сувремене практике ја га пак сматрам као прави израз Јустинијановога права, ограничавајући се само једном примедбом, да код нас нема ни стипулације, ни робова" 9 . Пухта, Виндшајд, као и Диверпуа, Победоносцев и други руски научари грађанскога права, држе се противнога гледишта, да римско право у опште није допуштало заступништво и да је њега створило средњевековно и обичајно право 1 ". По општем правилу, као што сам казао, у римском праву ономе, који хоће да закључи уговор с другим, остаје да закључи уговор за свој рачун и да сам задобије право или да се обавеже и тек после тога посредним путем могао је пренети стечено право на заступљенога 11 . Заступник ради у своје сопствено име, обвезује се лично, а заступљени — принципал — остајао је ван свакога правнога одношаја према трећем лицу 12 . Ја се овде пећу упуштати у детаљно излагање овога питања у римском праву, већ ћурећп неколико речи, ради иотпупости историјскога нацрта заступнитптва, указати на узроке, због којих римско нраво није допуштало заступништво. Заиста, један од узрока, због чега римско право није допуштало заступништво, био је тај: „што је територија младе државе била мала, а грађански саобраћај одликовао се простотом", као што то вели и Полетајев 13 , алп ипак, то није био нити је могао бити једини узрок, имајући у виду то, да су у римском

7 Еиешаи — „о иредставстт. при заклшч. »рид. сднлокб " стр. 2. 8 Тгор1оп§ — „ Г)и М..пс1а1;"', Бр. 511, стр. 486 и Бр 515 стр. 490, — ма да он гокори, да ]е римско праио у епохи ирогреса уништило сметње материјалнога ааступништиа и да је оно тада било организоиано исто тако, као што и сада постоји. 6 Савинш — „облаателБствениое право" § 58, стр, 403. 10 Пухта — „Рагк!/'" § 52; Виндшеидг — „ о6ђ облзателвствахБ по рим. праву", § 65, стр. 147; Дввернуа — „конснекгБ леши по гражд. праву", књ. II, "тр. 226, и Поб »доносдев'Б — „курсљ гражд. права", частБ третБЛ, § 56, стр. '8 и 469,

11 Винд1Ш'Идђ — „обт. облаат. по рим. праву" § 65, стр. 147 и Побндонос;евт. — „курсЂ гражд. права" частБ тротБл, § 56, стр. 468. 12 ОаНог" — КерегкоЈге Де јипаргиДепсе" књ. XXX, Бр. 2, стр. 624. 13 Полетаевт. — „оПћ основанЈлхБ влсннен1л но началамт, положителБнои фшософЈи" стр. 345 и 346.