Бранич

12*

ДЕЦА У ЗАТВОРИДОА — Бг 1лпо ^егпапј I Ако прелистамо светску литературу, која се бави срцем човечанским, а показује пажше према несрећној деци, утврдићемо један факт, који вреди пажње. Најтоплије и најодушевљеније осећаје налазимо до душе из пера жена, али ретко кад тачну са природе снимљену слику дечијега јада. У опште, где је фантазија јака, ту филантропија постаје господар, која је опет непријатељица експерименталне науке, која у место да поуци служе и добро да пропагирају живи само од факата. Често ћете чути, кад жене читају какву књигу узвике: „Како је то лепо!" „Како је дивно!" „Ах, јадна, сирота деца!" „На срећу само је прича!" Е, ту, видите, лежи зло. И то је зло у толико веће, што данашњи озбиљни проблем о несрећном дечјем свету баш поређује рад, љубављу и мудру помоћ жена, нарочито оних жена, које се одликују образованошћу и добрим стањем и то, што су, имају да захвале једино социјалном развитку што деца немају. Тим женама ја бих довикнуо, што ми је у једној прилици Емил Зола писао: „Дете плаче од глади...? То је највећи злочин данашњег друштва!" Јест, ми људи требамо жене, које имају милосрђа. И ако се за последњих двадесет година у Америци, Немачкој, Француској и Швајцарској па и Енглеској пробудио јак покрет „рго ш!ап1ла", ипак за то, ми смо још далеко од крупних мера, које би базирале на социјалној заштити, и у којима би спас